Deda Mraze, srećna ti Nova

 Kada je počelo?

Verovatno poodavno, gomila sitnih neprijatnosti pripisanih stresu, nervozi, Marfiju, maleru... Sitno, neosetno kljucanje negde duboko u srcu stabla, nečujno, neprimetno. Ali istrajno, 24/7/365, bez dana pauze, bez alarma, bez crvenih svetala i zastavica.

Godine prećutkivanja, sklanjanja, tolerancije, opraštanja i razumevanja su se gomilale kao tiha rđa koja izjeda i najtvrđe delove. Protraćene godine i protraćeno zdravlje.

I nakon havarije sa vodom, propadanja krova, problema sa baštom, sa kolima, sa kompjuterima, sa bravama, slavinama, parama, krojačicom, podovima, ljudima... negde je moralo da pukne.

I puklo je. 16. decembra.

Počelo je ranojutarnjom nervozom kao i mnogobrojna jutra pre toga. Za popodne je bio zakazan tehnički, registracija ističe za 4 dana, a kola koja su trebala da budu gotova prehodno popodne, još nisu ni započeta. Lakonsko majstorovo "stići ću" mi nije mnogo pomoglo. Ni četkica me nije smirila. 

Oko 9, zove majstor i kaže da su kola gotova. O sreće moje! Stiže za 10 minuta, sedam za volan, sve je kako treba. Vraćam ga u njegovu radionicu. Krećem kući. Pomislim, rano je pre podne, bolje da odmah oteram kola u perionicu u komšiluku.

Nema nikog, prvi sam na redu, najzad sve kreće lagano, bez trzavica.

Saginjem se nad zadnje sedište da u neku torbu pokupim kantice ulja, stare delove i neke krpe, da pospremim malo. I tad je počelo.

Prvo sam mislio da sam napravio neki pokret bez veze, izvrnuo zglob desnog ramena, uklještio neki nerv. Bol je bivao sve jači, sišao i na desnu šaku. Postajao sve jači.

Nekako sam pokupio sve one stvari u torbu, dao ključeve momku iz perionice i krenuo kući. Najdužih 500 m u životu. Nisam neki Čak Noris, ali dosta dobro podnosim bol. Ali ovo je bilo... Zastajao sam svakih desetak metara, vrteo ruku, zabacivao je ovamo, onamo, podizao, spuštao. Pokušavao da nađem položaj, da bar malo manje boli. Ušao sam u kuću okupan znojem, sa nekom grimasom na licu, viknuo njeno ime, R istrčava iz kuhinje gde drži čas, hvata me, ne zna šta da radi, kako da mi pomogne. Niz mene lije voda u talasima, nema mrve suve garderobe na meni, odlazim na sprat, istuširaću se, biće mi lakše.

Na putu do kupatila padam na krevet, sad je bol prešao sve granice neke moje skale,  ne mogu ni da viknem. R dotrčava zamnom, procedim da zove hitnu, ovo više nije za šalu. Naravno da je broj stalno zauzet, niko se ne javlja nakon 5–6 zvanja. Spremamo se da zovemo taksi. Kaže devojka koja je na času da je njen otac u blizini, u kolima, čeka da je poveze kući. Zove ga, čovek stiže za beskonačnih 5–6 minuta. Nekako ulazim u kola, ne mogu da mirujem tokom vožnje, ječao bih ali me sramota.

Stižemo pred Hitnu pomoć za par minuta, izlazim iz kola i skoro nalećem na doktorku i vozača koji upravo ulaze. Vide da idem kod njih, pridržavaju vrata, odmah na krevet (nigde ni jednog pacijenta), EKG. Nailazi doktor koji je upravo završio smenu i samo kratko komentariše moj EKG, "Vodi ga odmah".

Ako je za neku utehu, krevet je bio vrlo udoban

Kolima me prebacuju do bolnice, čekam u hodniku i dalje nemoćan da nađem položaj. Sad mi već neko čudovišta čupa rame i celu ruku odvaja od tela. I dalje ne vičem. Gledam u R i govorim da sigurno nije srce jer nema šanse da ovako dugo i ovako bolno kida, do sad bi puklo 10x.

U ambulanti, još jedan EKG. Telefon. Konsultacija sa Zvezdarom. Čujem povrdu, "da, šaljemo ga odmah". Krevet, ambulantna kola. Njene oči koje poslednje vidim dok zatvaraju vrata na kolima.

Truckanje niz Paje Marganovića. Obilaznica, put, most, Bogoslovija. hvatam poznate fragmente kroz delić prozora kroz koji vidim.

Ali sam svakako bio živ ne ispavan zbog merenja temperature u 4 ujutru, čišćenja u 5 ujutru, terapije u 6...

Stižemo brzo na Zvezdaru. Na nekoj sumanutoj strmini pokušavaju da me ne prevrnu vozeći me do zgrade gde je koronarna jer je OP sala zauzeta trenutno. Smeštaju me u krevet. Prešao sam neku granicu očaja, osećam bol ali sad kao da se dešava nekom drugom. ZNAM da neću umreti, ne danas. Prošao saam jednom koronografiju i stentove, na pravom sam mestu, biće ok. Samo dok stignem na sto.

Ni 10 min nije prošlo a opet me vraćaju na pokretni krevet, pa opet preko one strme ulice do druge zgrade, lift, OP sala. Vesela ekipa sestara, "de si Deda Mraze..." odmah počinje. Pokušavam da uzvratim ali ne ide, boli. Vrlo brzo nalaze gde je začepljenje, 2 nova stenta, samo još 5 minuta i biće gotovo. Ali mi rame ne da da mirujem, na par sekundi ruka kao da sama počinje da se pomera, da se rotira, podiže, traži oduška. Beskrajnih 5 minuta.

I najzad, kraj. Zahvat je završen, nose me u sobu, kače na monitor. Ovaj put sam prošao jeftino, sve je završeno kroz ruku, bar ne moram da 24 h ležim nepomičan sa onim džakom peska na preponama. Sve je sad super, osećam olakšanje, ali rame i dalje ne miruje, molim za neki intravenski analgetik (prestalo je tek DVA DANA KASNIJE).

Imao sam kolegu na IV spratu bolnice, strpljivo je pozdravljao sve koji izađu iz lifta :)

Sutra me na moj zahtev prebacuju nazaad u Panchester. Dobra soba, dobra ekipa, sve mi je tu. Mogu da se opustim. Narednih 7 dana ubijam sate do odlaska kući. Tamo mi je sve, moj pas, moja mačka, moje četkice, moje biljke. Tamo mi je R. Tamo mi je lek. Tamo mi je život.

Ne izlazim na društvene mreže, ne izbacujem slike iz bolničkog kreveta. Teško mi je jer već imam zakazane neke posete za Dedamrazovanje a nemam pojma da li ću i kako moći da to odradim. Nije mi toliko do para koliko do neke dece koju neću videti, do njihovih osmeha i lepih reči koje od njih čujem.

Poslednji dan registracije su me na potpis pustili na 2 sata da odem i potpišem za nalepnicu. Svratili smo i u kafić na jednu lepu kafu i 20 minuta mirnog uživanja u uzajamnom društvu.

 24. 12. odlazim kući. Nalazi su u redu, EKG se popravlja, nema potrebe da budem u H više. Mirovanje. Nema vožnje narednih mesec dana. Kad zatreba, R me vozi iako se užasno plaši vožnje po Bgd, junački vozi dve lepe ture. Od planiranih 5–6 poseta dnevno, radim po jednu, samo za one kod kojih odlazim već godinama i Pančevo. Snimio sam i jednu lepu video čestitku za devojčicu koja je u bolnici. Kažu da je pomoglo :) Verovatno ne bih ni mogao više od ovoga za sad. Nema veze, biće i Nova 2023. 

Isto veče kad sam izašao, pala je i prva proba kostima i mali foto sešn :)

Ma nek sam video leđa 2021, beštija pokvarena me za malo nadživela. Ćao.

"Utekao s lopate" ili "Mimo svih prognoza". Ne znam šta je tačnije. Verovatno obe rečenice. I neko se gore dobrano potrudio da ostanem još neko vreme na ovoj planeti. Jer, u 9.30 sam bio na benzinskoj pumpi Tank (ko ne zna, izlaz iz Pančeva prema Vršcu) kad je sve počelo. Bez kola i daleko od bilo koje medicinske službe. U 13.30 sam već bio u svom krevetu na Zvezdari (oko 27 km dalje) sa ugrađenim stentovima. Pojavio se čovek s kolima, u Hitnoj nisam čekao sekund, u bolnici sam možda čekao 5 minuta, Pančevački put je bio prohodan, i još važnije, Pančevački most bez ikakve gužve. Poveći infarkt koji je promašio sve važne delove srca.

Puno, puno sreće. Verovatno sam svoje bonus tikete potrošio, za u buduće moram da se sam postaram da mi se ovakve stvari više nikad ne dese. Ili bar ne u narednih dvadesetak godina.

Jer sve, sve, ali bez onih zelenih očiju, raj bi bio dosadan ;)

Pred odlazak "na tezgu". Samo polako.

Radiće velika metla (već je počela) i mentalna, i društvena i svakakva. Niko i ništa nije vredno pakla kroz koji sam prošao. I šta ima veze što su istog dana crkli grejač u TA peći i klima? Što opet curi ulje iz kočnica na kolima? Što prokišnjava krov? Što radna stolica propadne baš kad treba da nacrtam neku jako tanku i jako preciznu liniju? N-E-B-I-T-N-O.

Na povratku sa poslednje posete u Bgd. Samo se smeškamo :)

Pijuckam kafu u pauzi između dve četkice i gledam obrise R naspram prozora. Ide stari hard rock s radija. Sunce zalazi iza plastenika. Čekam da odem na poslednje slikanje za ovu sezonu, komšiniji unuci su već nestrpljivi. I ne treba mi ništa više. Ok, treba nešto para da se plate računi i da je izvedem na neku lepu večeru i još par životnih sitnica :) Ali to se može i bez tone živaca.

31. 12. kod komšija :)

Carpe diem. Uvek i zauvek :)

Voli vas Deda Mraz.

Srečna mi Nova 2022. I 16. decembar, novi rođendan :)

Voda došla i otišla, šta sad?

Trese nebo na Balkanom, razbija. Po Alpima mećave, vodene zmije haraju mediteranom, Grčku i Rumuniju bije grad, tornada po Rumuniji, Ukraini, Poljskoj,... Odavno ne videh onaj pastoralni, mirni, tihi zalazak Sunca u prolećni suton. Nema. Ne daje se ove godine u domaćim bioskopima :(

Kod nas, opet poplave. Gledam slike ljudi kako spašavaju stoku, kuće nestaju pod vodom, TONE ĐUBRETA koje se nakuplja sa svih strana, nestaju putevi i drveće. Gledam bašte koji nema. pokrila voda. Dobar deo će i odneti sa sobom kad se povuče. Ostaje blato i očaj.

Blato se opere. Očaj sraste za dušu i boli dugo. 

Lako je reći "Glavu gore", treba nešto i uraditi, konkretno. Neću Vam ništa reči, samo da bih da pokažem šta se može učiniti.

Kad ovakva voda pređe preko bašte, teško da nešto može da opstane. Ali nije da je baš i sve izgubljeno. kad nam je bašta bila 16 sati pod pola metra ledene vode, sve što ide po tlu (tikvice, lubenice, bundeve, neki krastavci,...) sve je ostalo bez cveta. Pa iako su neke biljke ostale žive, ono, nisu uvenule, vreme cvetana i je prošlo i kao i da su završile sezonu. To je bilo to, doviđenja do sledeće godine.

Ali, paradajz je sav preživeo. Paprika takođe (to je jedna opaka biljka, sve misliš da je krta i razmažena jer traži puno Sunca i stalno zalivanje, ali je u stvari vrlo žilava, sa nekih sam brao plodove po prvom snegu). Ako je paradajzu otpao cvet, pojaviće se novi, na sledećem spratu (ako nije u pitanju neka niska, grmovita sorta koja rađa samo u jednom talasu). I krastavac kojem otpadne sav cvet zna da naknadno pusti nove cvetove. Tikvice takodje. To što na prvi pogled nakon odlaska vode bašta izgleda kao gomila poleglih polusmrznutih biljaka, uopšte ne mora da ima za rezultat potpuni fijasko. Ne očajavajte na prvu loptu.

Konkretno, šta uraditi?

Prvo raskloniti sav otpad koji voda nanese (najčešće granje i razne tipove otpadaka). da ostane samo zemlja i prvobitne biljke. Ono što nije počupano iz zemlje, uspraviti, dati mu potporu (pritke) da se što pre izvuče sa hladnog i vlažnog tla. U prvo vreme, zalivanje će biti poslednja stvar o kojoj ćete brinuti. Operite lišće biljkama. Kroz sloj blata ne mogu da primaju svetlost Sunca pa je blato po njima kao da ste ih pokrili crnom, neprovinom kesom.

Time što ćete oprati lišće, otvorićete sebi (i biljkama) još jednu mogućnost, da ih prihranite i osvežite preko lista. Ne mora da bude ništa jako ni dramatično, blagi rastvor Slavola ili bilo kojeg organskog đubriva će biti OK. Prskanje rastvorom koprive je vrlo preporučljivo, ne samo kao preventiva od plamenjače već i kao dobra prihrana gvožđem. Šta god da koristite od organskih reparata za zalivanje i preventinu gljivičnih oboljenja, iskorstite sad, bez odlaganja.

Napravite neki grubi popis stanja u bašti. Odredite, koje su biljke OK, koje se mogu revitalizovati a koje su nepovratno uništene.

Od onih koje mogu da se "poprave", najjači i najlakši je paradajz:

1. ako je stabljika samo zalomljena, fiksirajte je na tom delu, kao da fiksirate prelom ruke ili noge, tanke grančice ili žica ostavljena 5-10 cim iznad i ispod preloma, fiksirajte je bilo čime (ja sam korstio onu usku krep traku za krečenje) i obavezno celu biljku na tom mestu fiksirjate za pritku. Paradajz je odličan i lak za kalemljenje (da i to se radi), u velikom % uspeva da napravi nove veze/kanale na sečenim ili puknutim mestima i posle par nedelja "rana" potpuno zaraste.
2. ako je stabljika potpuno prekinuta,  delove na kojima je bio prekid, poravnajte čistim skalpelom ili oem i prekrijte nečim. Deo koji je sa korenom, ostavite tako kako jeste, pre ili kasnije će pustiti novu granu koju možete formirati kao glavnu granu nove/stare biljke. Otkinuti deo stavite u bocu s vodom (kao kad razmnožavate npr. neku lozicu ili muškatlu) i sačekajte da pusti korenčiće. Onda je zasadite u zemlju i gajite kao novu biljku. Ovaj deo možete i direktno staviti u zemlju (samo je napravite dosta rastresitom, stavito 1:1 zemlja/pesak) stabljiku stavite pod ođtrim uglom u zemlju i zalivajte češće. Dobićete isti rezultat kao i sa ožilljavanjem u boci vode, ali malo sporije.

Ako su Vam neke sadnice paradajza nepopravljivo uništene, iskoristite one koje su preostale, iskoristite njihove zaperke! Sa zapercima uradite isto ono što sam naveo u prethodna dva koraka i dobićete isti rezultat.

Ako baš ništa ne možete da spasite (ili bar najveći deo bašte) i dalje Vam ostaju neke opcije.

nabavka novog rasada. iako je sezona rasada odavno gotova, i dalje po pijacama ili po baštama mogu da se nadju rasadi paradajza, krastavca, paprike, tikvica,... Sigurno je da ih nećete naći u svooj blizini, jer su i druge bašte oko Vas stradale, ali moete putem prijatelja, rođaka ili društvenih mreža, potražiti gde ima i kupiti. Na žalost, može da se desi da naletite na neke od onih "drugom smrknulo, meni svanulo" pa da cena ovih rasad bude nekorektna. Moj savet - okrenite se i idite od takvi prodavaca. Nikad ljudi od njih.

Kasno sejanje. Ovo se radi i kad je godina "normalna", mada to uglavnom rade oni koji se bave proizvodnjom za prodaju. Plodovi ia stignu krajem septembra kad se svi ovi "rani" ispucaju i na kraju prodaju plodve za dinar i dva. U jednom tenutku, paradajz na pijaci sa 15 skoči na 50 dinara pa i do 100. E to su plodovi nastali iz biljaka koje se seju sad. Znači, paradajz ćete imati u spetembru, krastavce i tikvice i ranije, a paprika je spora, to je već teško reći da li će i kad će.

Ali Vam zato bašta neće biti prazna.

Znači, trebaju Vam čizme i dobra volja. 

Ma, ni čizme nisu neophodne, blato se opere.

Crvena na dan

Dugo nisam pisao i nije mi bio plan da se pisanju bloga vratim sa ovakvom temom (koja nema nikakve veze sa baštom, odmah da napomenem), ali da sad ne otvaram potpuno novi blog, napisaću ovde.

U vremenu kada caruju predrasude i  kad se veći deo životnih priča prekida sa  "Nemoj ti meni, znam ja...", evo mojih poslednjih 7 meseci, iz prve ruke, nefrizirano, tako kako jeste. Nije savet, nije "Sveto pismo", nije nikome ni moranje ni ulagivanje, šta god da pomislite nakon čitanja ovog teksta, ništa se neće promeniti u mom životu. U Vašem,... možda. Neka svako izabere sam.

Verovatno ste čuli zilion puta da danas, u ovoj zemlji, u državnoj službi, ne možete naći posao ako niste član neke od stranaka ili bar u najbližem krvnom srodstvu sa nekim "odozgo".

Eto, kod mene nije bilo ništa od toga. Neko je nekome ponudio posao, neko je odbio, pa je neko čuo nekoga ko zna nekoga ko zna mene i koji tvrdi da ja "puno toga znam", pa i oko kompjutera. (Fakat, skoro 25 godina iskustva, MCSA sertifikat i ECDL i nekoliko firmi u kojima sam radio tu vrstu poslova. Po svim merilima, ne znam sve, ali imam OGROMNO znanje).

I tako, ničim izazvano i sasvim neočekivano, u 56. godini, dobijem posao. U državnoj službi.

Predrasuda koja bi mogla da se nadoveže na prethodnu je da "državni krov nikad ne prokišnjava", tj. da je u državnoj službi pristojna para, sigurna i samo treba da ne praviš sr'nja i radiš svoj posao i sve će biti OK.

Ni to se nije desilo.

Prvo sam radio mesec dana zvanično kao volonter. Ok, ima ljudi koji i po godinu dana nisu plaćeni, to je u nekim firmama jedan od načina da Vas provere i uvere se da ste vredni zapošljavanja. Ko sve i kako to zloupotrebljava, nije tema ovog teksta.

Neću ulaziti u detalje, ali mislim da će i ovo biti dovoljno: 6 meseci sam radio kao IT tehničar (zvaničan stav je da je dovoljno srednjoškolsko znanje pa je takva i plata. Realno, treba Vam znanje nekog ekstremno iskusnog ili fakultetski obrazovanog).

Ali, nije samo to. Radno mesto je referent - IT tehničar, što znači da sam osim IT poslova radio i neke administrativne poslove koji nemaju veze sa IT. Kad kažem radio, mislim na svaki dan po nekoliko sati, često i po ceo dan. Jedno vreme i raznosio poštu po gradu. Nikad kasnio, najveći broj poslova i iz jedne i iz druge oblasti radio "sad za sad" i rešavao u najkraćem mogućem roku. 

Za sve to, dobio platu koja je pisala u rešenju o zaposlenju i ponudu da još 6 meseci radim sve to isto, pod istim uslovima.

Odbio sam.

Ne znam, ne umem da radim manje. Ne mogu da kažem, "za Vaših 30 000 možete od mene da dobijete to i to". Nedeljiv sam. Kad nešto radim, radim to ceo, 100%, bez ostatka. Da bude urađeno najbolje i najbrže moguće. Ne umem da usporavam, odugovlačim, bolemebrigarim... Niko me nije terao da radim više nego što je pisalo u Ugovoru. Davao sam više jer mi je bilo logično da nešto odradim ako već znam, a ne da kažem "to se ne uči u srednjoj školi, zovite servis/firmu koja će to da naplati **** dinara". Uštedeo sam firmi nekoliko godišnjih plata. Nebitno.

Iz dana u dan, posao je postajao sve više gorak, kao da Vas neko na oči potkrada, uzme Vam sve a ostavi sitniš. Razum je govorio drugo, ali srce i telo su plaćali danak. 

Ni logika "potpiši, šta te briga, dok ne nađeš nešto bolje" nije pomogla, ma koliko bila ispravna. Ja ne znam tako. 

I tako. Juče uzeo radnu knjižicu. Čekam da prođe sneg pa da krenem sa baštom 2019. Do tad, četkica, muzika, Corel i mnogo dobre muzike. Reset. Low level format.

Neću nagađati šta će ko misliti o ovakvoj odluci. Kao što rekoh, šta god pomislili, to neće promeniti moje danas. Na Vama je. Ali nemojte suditi o meni zbog mene, moje je prošlo. Prosudite zbog Vas samih. Jer ako danas prećutite nešto loše, možda ćete sutra morati da prihvatite nešto mnogo gore. 

I ako Vam se ikad ukaže prilika da radite kao IT tehničar u javnom sektoru, pročitatajte ovih nekoliko pasusa, možda će Vam pomoći da ne udarite u zid, kao što sam ja.

- Možete biti najbolji  u svom poslu i imati gomilu sertifikata, to Vam u današnjem javnom sektoru u zemlji Srbiji ne znači bukvalno ništa. O potrebama za IT kadrom odlučuju oni koji ne znaju gotovo ništa o toj oblasti, mnogi ne koriste i ne znaju da koriste Windows, Word, E-mail, Internet,....

- Ako i dobijete posao (mimo partijskih i krvnih linija), sistematizacija je takva da ste okrakterisani kao tek svršeni srednjoškolac nekog opšteg smera (ni za trenutak ne želim da umanjim znanje ljudi koji su završili samo srednju školu, naprotiv, lično znam nekoliko njih koji su u nekim IT oblastima "genijalci", u najboljem smislu tog izraza). Znači, nema veze sa znanjem, već sa diplomom i stepenom stručne spreme - imate platu IT tehničara sa SSS, znači skoro pa minimalac. Samim tim, nikakav MS sertifikat (ili neki drugi) se ne računaju. 

- Osim ako niste ranije radili baš u tom delu javnog sektora, ne računa Vam se ni dan prethodnog radnog iskustva (npr, ako ste radili kao IT u zdravstvu, pa se sad zapošljavate kao IT u saobraćaju, prethodno radno iskustvo Vam se ne računa pri obračunu plate).

- Dobijate posao na 6 meseci, što automatski znači da se Vaš rad ne vrednuje kao rad zaposlenih za stalno, jer ne možete kao nagradu na svake dve godine dobiti viši koeficijent za obračun plate (za dobro obavljen posao), to za Vas ne važi.

- Često po sistematizaciji nekog od javnih preduzeća, ne postoji nikakav "korak napred", nema pozicije, mesta, zvanja (kako god da je definisano) kako bi ste bar malo napredovali. 0.

- Vaš rad vrednuju ljudi koje sam već pomenuo, znači, možete napisati zlatni programerski kod, popraviti nepopravljivo, završiti neki posao u suludo kratkom roku,... ne znači im ništa. Samo ćete kao "nagradu" dobiti još više posla.

Želim Vam puno sreće.

Srdačan pozdrav.

Panika u tanjiru

"Vuk! Vuk! To je vuk!" vikali su korisnici društvenih mreža ovih dana nakon objavljivanja jedne fotografije paradajza iz čijeg su ploda kao mali Alieni provirivale isklijale semenke. GMO, Monsanto, vanzemaljci, aktuelna vlast,... svi su prozivani u propratnim porukama.

 A paradajz je samo uradio ono za šta je "programiran" - krenuo je da se razmnožava nakon što su se za to stekli povojni uslovi. Za to što ga je čovek slagao da su uslovi pravi, nije kriv paradajz, kriv je čovek. Krivi smo mi.

Da objasnim, u prirodi to ide ovako:

Kad plod sazri, prezri i padne na zemlju (govorim o pravoj prirodi, bez uplitanja čoveka), semenke nikad ne krenu odmah da klijaju. Kad bi se to desilo, odavno ne bi bilo nikakvih plodova, pa verovatno ne bi bilo ni nas.

Semenka mora da sačeka. Dok je još u plodu koji se polako raspada, semenka je pod uticajem absicinske kiseline (poznate i kao ABA hormon) koji je u pravom smislu reči kočnica, prepreka na kojoj piše "Čekaj, nije još vreme!". I semenka čeka. Dnevna temperatura polako pada i semenka padne u zimski san. Dok spava, nivo absicinske kiseline opada i kad dodje proleće i temperatura počne da raste, nivo ove kiseline je toliko nizak (ili je više uopšte nema), da semenka popije vlagu iz okolnog tla, sačeka da temperatura malo poraste i opa, isklija pored dvorišne česme ili u nekom delu bašte i pojave se mladi paradajzi nikli iz prošlogodišnjih semenki.

Kod nekih biljaka, mora da prodje i po nekoliko godina mirovanja pre nego semenke počnu da klijaju. Za neke biljke (četinare) potrebno je da semenke prodju kroz odredjeni period niskih temperatura, da "prožive" zimu, pa ako je zima bila previše blaga, na proleće uopšte neće da same klijaju. Zbog toga se za mnoge biljke koristi proces "stratifikacije" semena, semenke se drže u frižideru nekoliko nedelja, upravo da bi bile prevarene da su preživele pravu zimu i na taj način ispunile uslov za klijanje.

Slika sa sajta http://phytophactor.fieldofscience.com/2009/04/unusual-tomato-plants.html

E sad, kakve to veze ima sa slikom koja se pojavila na internetu?

Odgovor je u paradjzu kad mu vreme nije. I to nema nikakve veze sa vlašću, mega-firmama i zlim tehnologijama, ima veze sa nama i našom željom da imamo sve 365 dana u godini. Ako ste u pedesetim godinama, lako se možete setiti da pre tridesetak godina niste mogli ni da sanjate i nije Vam padalo na pamet da oko Nove Godine ili tokom februara kupujete svež paradajz. Nije ga bilo nigde osim tu i tamo kao kuriozitet u nekim ekstra skupim specijalizovanim prodavnicama. I kad se takav paradajz pojavio, govorlo se da je "plastičan", "čista hemija", "preskupa glupost" i slično. Ko je hteo paradajz, mogao je da pije sok od paradajza ili da ga konzumira na neki drugi način iz zimnice koja se pravila.

Medjutim, došle su nove tehnologije, unapredjeno je skladištenje i transport povrća i malo po malo, više nije bilo tako čudno da se u prodavnicama pojavljuju lubenice, paradajz, groždje, jagode,... u vreme kad im nije sezona. Ako nije kod nas, negde drugde jeste, mnoge mediteranske zemlje su usavršile non-stop proizvodnju nekih kultura i za desetak dana od branja, ti plodovi su već u našim radnjama, po ceni koja jeste veća od uobičajene ali više i nije tako basnoslovna.

Slika sa sajta http://www.missouribotanicalgarden.org/

Ali, ipak platimo i po neki dodatak na račun.

Da sad ne ulazim u priču o ukusima, mirisima i načinima kako se do tih plodova uglavnom dolazi, samo ću pomenuti nekoliko osnovnih "caka" uz pomoć kojih u februaru kupujete čvrst crveni paradajz, kao da je sad ubran u komšijskoj bašti.

U zavisnosti od toga koliko daleko plodovi treba da putuju, beru se u raznim fazama nedozrelosti. Banane koje do nas dolaze iz Centralne i Južne Amerike beru se potpuno zelene. Paradajz koji nam dolazi iz neke od mediteranskih zemalja se bere kad je tek malo porumeneo. Ubrani plodovi se čuvaju i transportuju u hladnjačama koje na tačno odredjenoj temperaturi i stepenu vlažnosti čuvaju njihovu "svežinu" skoro u nedogled. Jer, medjunarodni transport, razne carine, inspekcije, dozvole, političke i trgovačke odluke,... mogu neku pošiljku zaustaviti u mestu i na nekoliko nedelja.

Kad dodju na odredište, opet u zavisnosti od trenutne situacije na tržištu, brže ili sporije se pušta u proces indukovanog dozrevanja uz pomoć etiola ili nekog od preparata na bazi etiola. I mi, koji se do radnje probijamo kroz sneg do pojasa, na rafovima nalazimo svež paradajz, groždje, banane,... "Sveže".

Šta svi možemo da vidimo na onim fotografijama?
Plodove ubrane ko zna gde i ko zna kad, držane verovatno desetak dana u nekom spremištu na niskoj temperaturi, pa onda gurnute u proces bržeg sazrevanja na višoj temperaturi i "okupani" etiolom da dobiju lepu, crvenu boju. I semenka se prevari, pomisli da je došao već april i tras - preko noći svaka pusti svoje klice i kad kući donesete ove plodove i rasečete ih, naidjete na ni malo lep prizor. Po internetu možete naći fotografije klica koje su probile plodove i kao u filmu "Osmi putnik" iz svojih domaćina izvirile napolje. (Ovaj proces se inače i zove viviparija, tj radjanje živog organizma unutar tela "majke", kao što se i mi razvijamo i rastemo unutar tela naših majki. Proces nesvojstven biljkama, ali, morali smo da se umešamo, ovako ili onako :/ ).

Pre par godina sam i sam naleteo na jedan ovakav primer, ali je u pitanju bio limun (slika je loša, ali se vidi klica koj izlazi iz rasečenog ploda).

Znači, niko nije kriv i svi smo krivi. Da li tržište kreira kupce ili kupci kreiraju tržište, neka o tome raspravljaju mnogo stručniji na tu temu i na nekom drugom mestu. Da nema potražnje za paradajzom u vreme kad mu nije vreme, ne bi ga bilo na rafovima, ne bi ga niko kupovao i ne bi bilo ovako neprijatnih iznenadjenja. Ovaj postupak rade SVI, u celom svetu, to je jedini način da u neko mesto zavejano snegom dopremite plod koji je par dana ranije rastao na osunčanim plantažama u nekoj subtropskoj zemlji.

Do sad je otkriveno da neki varijeteti paradajza češće podležu ovoj pojavi nego neki drugi i da su bi-kolor varijeteti osetljiviji od jednobojnih (s obzirom na stanje na našem tržištu, ove varijante ste 100% poštedjeni). I ne, nema nikakve veze sa super-firmama i zlim tehnologijama, evo slike jednog ploda iz moje bašte, znači staro seme, odgajano bez mrve hemije i čak nije prolazilo kroz neki ekstra hladni tretman (slika je iz oktobra).

Ako išta ne valja u ovim plodovima, ne valja sve ono što inače pojedete u plodovima u kojima nema isklijalih semena, Same klice nisu otrovne ali su bljak ukusa i nisu jestive, tako da ovakav plod u svakom slučaju nećete pojesti. Na ovaj način, ove klice će Vam sačuvati malo zdravlja, a ako ste ovo kupili u radnji koja iole drži do sebe - vratiće Vam novac.

Nemam nikakvih zabluda, ovaj tekst neće biti ni približno šerovan onoliko puta kao što je šerovana ona fotografija. Neće dostići ni 5% tog broja. Ni oni koji su je šerovai na moj zid, neće podeliti dalje ovo objašnjenje. Ali, kad sedeći put vidite tu sliku, obratite pažnju na tekst koji je prati, jednom je to "moja drugarica", drugi put je "kupio sam ovo da nahranim kornjaču (pisao muškarac)", treći put je "naše sugradjane truje jedan trgovinski lanac", pa onda naravno Monsanto, GMO, neki političari,... Nije problem u nečijem neznanju. problem je što će ovakvu vest iskoristiti mnogi da na njoj sakupe neke poene, bilo koje vrste.

Nemojte im to dozvoliti.

Srdačan pozdrav iz vrelog plastenika.

(O)Farbaj me malo! 2. deo Odbrana&zaštita

U prethodnom delu smo videli šta sve čeka da naivni, u neznanju i želji da fasciniramo i sebe i druge, kliknemo tamo gde ne treba i damo novac za seme iz kojih neće nići biljke kao na slikama koje vidimo na nekom sajtu ili nekoj kesici semena. Da vidimo kako možemo da se na vreme zaštitimo od ovog bacanja para i šta možemo uraditi PRE nego obavimo kupovinu.

Pre svega, razmislite. Koliko su realna obećanja navedena u ponudi? Koliko je verovatno da baš taj prodavac ima seme nekog varijeteta koji će dati neke potpuno vanserijske prinose, plodove neverovatnih veličina i još neverovatnijeg broja? Koliko je verovatno da tako nešto postoji, a da do vog trenutka niste čuli za takvu sortu, da je niko nema i da je niko nije video? Koja je verovatnoća da ste baš Vi, prva osoba na svetu kojoj je ovako nešto ponudjeno. Ekstremi u veličini nisu nepoznati, postoji čitava agro-sub-kultura koja se bavi ovakvim biljkama, o njima sam pisao OVDE, ali seme ovakvih biljaka nećete naćiu svakodnevnoj ponudi, ne košta kao i svako drugo seme i do ovakvih rezultata sigurno nećete doći na "klasičan" način.

Znači, prvo se malo raspitajte po internetu (grupe, forumi, drugi baštovani,...) i po komšiluku, da li su ikad čuli za takvu biljku i da li je uopšte "moguća"? Budite otvoreni za neke novitete, ali budite i realni i objektivni. Takodje, proverite i ime pod kojim se nudi odredjeno seme. "Crveni veliki" ne znači ništa, potrudite se da saznate pravo ime onoga što kupujete, odakle je došlo seme, pod kojim imenom. (Ako u tome ne uspete, a ipak uzmete ovo seme i iz njega izraste nešto dobro/veliko/ukusno - sačuvajte ga i zapišite sve što znate o ovom semenu, od kog ste ga kupili, koje godine,... sve.)

U vreme pisanja prvog dela ove teme, (kako ste prošli na onim testovima koje sam tamo postavio?), napravio sam jednu brzu anketu na Facebooku sa pitanjem, "Šta Vas prvo privuče kada razgledate neku ponudu semena on.line?". Odgovor je bio više nego očekivan - privuče nas neka fotografija ploda, cveta, cele biljke,... što je sasvim normalno. Drugi "korak" je takodje očekivan, pročitamo opis onoga što kupujemo.

Treći korak je svojevrsno razočarenje - mogli bismo reći da ga i nema. Od svih osoba koje su odogovrile na ovo pitanje, samo je JEDNA u okviru svog odgovora rekla da uvek pita (na bilo koji način), prodavca za neke detalje u vezi biljke čije seme nudi. Jedna.

Ako pogledate većinu sajtova na kojima se nudi seme, bez obzira da li su to sajtovi firmi, pojedinaca, oglasni sajtovi... opisi znaju da budu dosta šturi. "Veličina xxx gr, visina stabljike xxx cm...". Često u opisu nema ni reči o ukusu (valjda se "podrazumeva" da su svi varijeteti istog ukusa?), ni reči o nekim posebnim karakteristikama - pucanje ploda, loše/dobro podnosi sušu, zaperci,... Čitav opis se svede na par tehničkih detalja i to je sve. Ali, na svakom od ovih mesta na internetu postoji neki od načina da kontaktirate prodavca - telefon, e-mail, nalog na nekoj od društvenih mreža, Skype, Viber,... Sve su ovo postali obavezni elementi svake stranice na internetu i više ne postoji ni jedno opravdanje da ne kontaktirate prodavca i ptiate sve što Vas zanima. Iskoristite to. Pomozite sebi da izbegnete neke loše izbore i da sebi formirate baštu po Vašim potrebama i ukusu.

Najkraće rečeno - nemojte se zadovljiti šturim (ili nepostojećim) opisom i našminkanom fotografijom - pitajte. Na ovaj način, ne samo što ćete doći do informacija koje će Vam pomoći da odaberete (ili odustanete) neki varijetet, pokazaće Vam i o kakvom prodavcu se radi, koliko zna, koliko je spreman da Vam pomogne u izboru, koliko je ažuran (prodavac od kojeg ne dobijete nikakav odogovor 48h, verovatno i ne zaslužuje Vašu dalju pađnui, produžite dalje).

A za nešto više...

Slike mogu biti najlepše na svetu, opisi mogu biti prava mala lirska remek dela, ali nam ni najskuplja nova tehnologija ne može dočarati miris i ukus plodova. Teksturu i osećaj dok jedemo neki plod, nikakva slova ni boje na ekranu ne mogu opisati. To mora da se doživi na drugi način. To morate da probate sami.

Ma kakav rizik bio :)

Do sledećeg kuckanja,
srdačan pozdrav :)

www.manus.rs/biljke

Alo brate, pretera ga

Ja bih samo jedno da pitam - za kakve me to kosmičke bitke spremaš, kad me pred ovakva iskušenja stavljaš?

Mis'im, razumem ja to, krtica juri besne gliste, puževi moraju da jedu, bubaljke hoće da se je*u, vode teku od gore i od dole, vetrovi ne mare za krošnje, a i Marfi se provrednio u poslednje vreme. Ali zar baš sve mora u moju baštu i sve mora od jednom i sad? Zafalilo neprskanih bašti po planeti Zemlji, pa ajd svi kod mene?

Zar uvek mora uzbrdo i dužim putem, dosadilo više. Da sam taj kamen kojeg guraju, već bih se izlizao ili bih se sam bacio u neko duboko blato da me nikad ne izvade. Jedna krtica, (bar) 4 vrste puževa, Savet bezbednosti Ujedinjenih Insektacija u punom sastavu (buvač, bela leptirasta, vunasta, crna i crveni pauk), na tribinama medju granama zove zelene vaši pale baklje i petarde, ptice buše najlon na plasteniku i bazenu, creva za navodnjavanje pucaju na svakih par metara a Venturi sistem odbija da radi. Vaši mi pojele jasmin, nanu, koprivu i delove žive ograde o.O Očekujem samo da preko tarabe nahrupi krdo pobesnelih pandi i obrsti mi bambuse, jedino se još oni drže.

Alo bre, ima li ovde ikoga na mojoj strani?

Smešniji od ruže i njena "dva trna", prskam koprivom, bosiljkom, gavezom, sodom bikarbonom,  ekstraktom ljutih paprika, jedino još svoje prljave čarape i gaće nisam potapao u ono jadno korito pa time prskao. Duša mi smrdi na trule zube, pola dana mi je glava u kofi s raspadnutom koprivom. Protivnik napada iz svih oružja  a moja klupa za rezervne igrače prazna. Ma šta klupa, na terenu mi fali pola tima, od početka sezone igram sa tri igrača manje. Ni jednu bubamaru nisam video od kraja aprila. Valjda uzele kolektivan godišnji, ko italijani feragosto, pa sve zapalile negde daleko odavde. Nikakvo cveće, nežne balade i besplatan spa/wellness/fitness centar, švedski sto krcat mladim hrustavim vašima odgajanim organski,... ništa ne pomaže, nema ih pa nema.

Kao ni plodova. Ni semenki. Ni materijala za novu knjigu.

I šta sad očekuješ od mene? Pustiš me da 7-8 meseci dogovaram i pregovaram, igram Dodole da koverte sa semenkama prodju granicu i onda kad najzad stignu TRI semenke i od njih odgajim tri lepa, gizdava rasada, pustiš puževe da od 470 posadjenih strukova, prvu noć pojedu BAŠ TA TRI! I tako g.o.d.i.n.a.m.a.... Pitaš što sam nervozan? Dobro da još nisam nasadio sekiru na novu držalju, video bi šta je sekiracija.

Nego, da se više ne svadjamo, ajde ti lepo, nogu pred nogu, out iz moje bašte, pa lagano drumom, sve dok ne stigneš do table Kepler-452b, malo odmori tamo i narednih par stostina miliona godina pogledaj gde ima mesta za neke nove bašte.

Aj sad, sikter. Iš!

Ako slika vredi više od hiljadu reči, znači, ovo ispod je oko 8500-9000 reči ;)

p.s. izvinjavam se ako ću nekog razočarati, ali moram da napomenem, ne predajem se.

Kako sam pobedio krticu

(barem se nadam da jesam).

Pre nego se okrenem opisivanju svega i svačega što sam već probao u bašti, da razjasnimo neke stvari u vezi krtice:

Iako nanosi veliku štetu baštama (moja je stradala ove godine), krtica NE JEDE vaše biljke. Krtica se hrani insektima i pre svega glistama i crvima u zemlji. Jureći za njima, pravi duge hodnike pod zemljom i povremeno na površini, pravi otvore za cirkulaciju.

Kako nas učini nesrećnima?

Ovi otvori, osim što se o njih možete saplesti ili okliznuti ne predstavljaju štetu povrtarima, ali dovode do očaja one koji se trude da imaju lepo sredjene travnjake. Na lepo negovanom, zelenom tepihu, izgledaju ružno i na tim mestima se još dugo vidi razlika u količini trave i njenoj veličini.

Povrtare ovaj noćni lovac muči na drugi način. U stvari, mi sami napravimo idealne uslove da nam se nanese šteta:

1. postavimo zalivanje kap-po-kap

2. pokrijemo folijom ili nekim prirodnim malčom

3. posadimo biljke (paradajz, papriku, tikvice,...) uz trakasto crevo

Ne, nismo uradili ništa pogrešno. Tako se radi sa ovim sistemom zalivanja. Ali, osim što smo sebi u mnogome olakšali rad tokom sezone i što smo obezbedili našim zasadima dobar priliv vode i očuvanje vlage, napravili smo uslove kakve bi svaka glista samo poželeti mogla - mračno, toplo, vlažno i zaštićeno od ptica i svih onih koji ih napadaju s površine.

Zato sve gliste iz komšiluka pohrle u ovaj divni, "all incusive" prostor koji smo im napravili. A gde su gliste - tu su i krtice. Jedući jednu za drugom, krtica probija put tačno onde gde je glisti bilo najviše - gde je najvlažnije. A to je odmah ispod trakastog creva. I odmah uz korenje naših zasada.

Ako su gliste bliže površini, krtica kopajući svoj tunel bukvalno istisne naš zasad, sa sve korenom. Izgura ga odozdo.

 Ako su gliste sišle dublje, na većoj dubini je i kanal i zasad je na svom mestu. Ali, koren zasada nije. On bukvalno visi u vazduhu krtičinog kanala, što se pre ili kasnije završi na isti način kao i da je izvadjen napolje. Nema kontakta sa tlom, samim tim nema ni apsorbovanja vode ni hranjljivih materija.

U ovom drugom slučaju, uvenuće biljke nije obavezno, jedan deo njenog korena može i dalje biti u tlu, ali je priliv vode i hrane mnogo manji pa će se shodno tome sporije i slabije razvijati.

 Druga, vrlo važna stvar u vezi krtice je - KRTICE JE ZABRANJENO UBIJATI!!! Zaštićene su zakonom i predvidjena je kazna za svaku kricu koju ubijete - 120 000din (1000e). Znači, sledeći put kad pomislite da se hvalite svojim "ulovom", razmislite o ovome. Na spisku zaštićenih životinja i kazni koje se za njih plaćaju se nalaze i neke za koje verovatno nikad ne biste pomislili. Pogledajte i sami jednu kraću verziju ovog spiska OVDE.

Šta sam do sad probao?

Lično ne volim da se ubija bilo ko, pa makar i živuljka koja mi svake godine nanese dosta štete. Ove godine je propalo "samo" 27 strukova paradajza (kolekcionarski strukova, znači da je u tih 27 stabljika bilo 7-8 starih sorti, od kojih sam nepovratno izgubio 2 :( ). Ranijih godina, kada mi je Fru ostavljala ispred ulaznih vrata mrtve krtice, više mi je bilo žao tih malih stvorenja nego što sam se radovao. Sada, Mica je u poznim godinama da bi lovila, a Koja je prezauzet švalerisanjem po komšiluku, tako da nema koga da lovi po bašti.

Iz istog razloga mi se nije dopala ideja da nabavljam razne skalamerije za hvatanje (tj. uglavnom ubijanje) krtica, koje se mogu videti po internetu.

Znači, samo rasterivanje.

Kad je u pitanju rasterivanje krtica, uglavnom svi misle na one elektronske rasterivače. Tržište ih je prepuno, cene se kreću od oko 10e pa do 40 i svi manje-više rade po istom principu. Ubodete negde onaj štap, on celog dana puni solarnu bateriju a tokom noći, strujom iz te baterije, ispušta zujanje u nepravilnim razmacima. Ovo zujanje bi trebalo da uplaši krticu koja inače ima izuzetno čulo sluha. "Domet" efikasnosti ovih uredjaja je oko 30-50m u krug.

U mojoj bašti, to se nije pokazalo kao rešenje. Ili su ove moje krtce gluve, ili ih ovo zujanje uošte ne plaši ili ovo zuji na neki pogrešan način. Kada sam nakon 3 dana našao krtičnjak na nepuna 2m od zujalice - zujalica je otišla u nazad u kutiju.

Postoje  i elektronski rasterivači koji ispuštaju ultrazvučne talase, verujem da je njihovo dejstvo mnogo jače i efikasnije, ali meni su psi na desetak metara od bašte i jedan takav aparat bi verovatno izazvao celonoćni koncert 3 nervozna haskija što bi završilo mojim nespavanjem, glavoboljom i svi lepim stvarima koje bi iz toga proizašle. A ne bi bilo čudno i da padne neka tužba iz komšiluka. Pored svega navedenog, cena ovih aparata je vrlo ozbiljna stavka.

"Uradi sam" rasterivači.

Negde na netu sam našao ovaj savet i isprobao ga u mojoj bašti. Na mestu gde je otvor (ili gde ste sigurni da je kanal), pobodete štap i na njega stavite konzervu od piva ili soka. Ideja je sledeća: vetar pomera konzervu, ona udara o štap i time pravi zvuk kroz krticine tunele dovoljno jak da je uplaši. Ja sam posatavljao još savršeniji "model" ove skalamerije, umesto drvenog štapa, u kanal sam pobadao armaturnu žicu debljine 6mm. Udarac metal o metal se mnogo jače čuje.

Ali,... Iako živim u Južnom Banatu gde samo pedeset i nešto dana u toku godine ništa ne duva, kada vam vetar treba, njega obično nema. Osim toga, to nije senzor pa da reaguje na najmanji dodir, ako krtici zasmeta štap poboden u njen kanal, ona će ga jednostavno zaobići. Znači, mođete probati s ovim, ne košta nipta (još ćete dobiti puno pozitivinih ocena od prijatelja, rodjaka i komšija dok se isprazne te konzerve piva ;)), ali ne očekujte neki prevelik rezultat. Kod mene ga nije bilo.

Takodje sam probao da u rupe krtičnjaka stavim boce, grlićem u rupu, a odsečenog dna. U teoriji, kada duva vetar, ovaj "levak" proizvodi dosta buke za osetljive uši krtice i ona beži. Ali, to nas vraća na onaj deo da nikad nema vetra kad vam je najviše potreban.

Bio-hemijski rasterivači.

Ovde se sve svodi na to šta više smrdi i šta krtica najmanje voli. Najčešće se pominju kuglice naftalina koj se stave u otvor krtičnjaka. Prvi ne volim taj miris a i baštu održavam na najprirodnije što je moguće, tako da mi se ta ideja u startu nije dopala i nisam je probao. Kao ni onu da se u otvor ubace žvake koje krtica pojede (!?) i onda ugine.

Sa "organske" strane medalje, od tih rasterivanja neprijatnim mirisom, čuo sam za cvetove i listove zove koji se potope u vodu do raspadanja i onda se naguraju u otovre krtičnjaka. Navodno, taj mrad bi trebao da otera krticu. Ja zalivam biljke jednom nedeljno tečnošću u kojoj je raspadnuta kopriva i gavez, to smrdi kao zlo, kao truo zub i svaka biljka u bašti dobije svoju porciju. E pa ako taj smrad po jednoj biljci ne odbija krticu, ne verujem da će zova učiniti nešto više. Ako ste lično probali i bilo je efekta, javite mi.

Žive biljke.

Euphorbia lathyris (krtičnjak, mlečika)

Već nekoliko godina važi uverenje da ova biljka (meni vrlo atraktivnog izgleda, kao da nije s ove planete) rasteruje krtice. Da većina onih koji o njoj pričaju, realno, ne zna mnogo o ovoj biljci, pokazuje i veliki spektar načina na koji ova biljka"100%sigurnoproverenomajkemi" deluje na krtice - od ispuštanja neprijatnog mirisa pod zemljom, do toga da krtica misli od njenog korena da su gliste, pa zagrize, pa se otruje o.O Sve ove teorije možete naći na raznim sajtovima i društvenim mrežama, zabavite se i proverite.

Ja ovu biljku imam već 5-6 godina i provereno, iz prve ruke Vam mogu reći da li ima uticaja na krtice ili ne. Nemam pojma. Ima godina kad poverujem da ova biljka nešto učini, pa je manje krtica, a opet, naidju godine (kao ova) gde se krtičnjak pojavi na samo metar ili dva od ove biljke.

S obzirom na to da "leba ne traži", tj, samu sebe razmnožava i hrani, verovatno ću je imati u vrtu i narednih godina. Volim da je vidim, ne smeta mi. Ali, da li ću se osloniti na nju u borbi protiv krtice, sigurno ne. 

Kadifa (Tagetes)

Prvo, ne bilo koja kadifa. One male kadifice, visoke 15-20cm kojih ima najviše na pijacama u proleće i koje se uglavnom koriste da cvetoviam naprave neke špalire ili ograde deo sa drugim cvećem, za povrće su, uglavnom, beskorisne. Cvetovima mogu da privuku insekte oprašivače i to je sve. U vezi borbe protiv krtica, tu su potpuno nevažne.

Nabavite Afričku (poznata i kao Francuska, ima malo drugačiji cvet od onog na koji smo navikli ovde) visoku kadifu, onu koja naraste preko pola metra. Ona deluje. Deluje tako što njen koren ispušta nešto što smeta glistama (fenolftalein-diproksi-metil-etil-dezoksi-tetrameta-2,4 diburemetanol...., kad bi se šalili, nemam pojma šta ispušta). Ono što je sigurno, to što kadifa ispušta, ubija gliste ili ih bar natera da pobegnu što dalje. Medjutim, postoji "kvaka" - kadifa to ne uradi odmah, već kad neke od perifernih žilica korena počnu da venu. Na jesen, kad cela biljka počne da vene, verovatno nećete naći ni jednu glistu u bašti. Ali, nama je "lek" potreban mnogo ranije. Druga "kvaka" je ta što je ova kadifa velika, imao sam grmove skoro metar u prečniku, što je čini jako nepraktičnom za manje bašte i sadnju unutar redova zasada.

Ok, sad ono glavno.

Zahvaljujem se osobi koja je jednom pomenula na FB ovu ideju, zaista nisam zapamtio ko je bio u pitanju, ali evo, ako išta znači, javno se zahvaljujem, najiskrenije.

Iako po tekstovima piše da krtica nema neke prirodne neprijatelje (osim ponekad, ptica), činjenica je da smo svi koji imamo bašte i kućne ljubimce, doživeli bar jednom da nam mačka ili pas pokažu svoj ulov - krticu. Pojeli je ili ne, i psi i mačke je love, a to i sama krtica znao. I krtica ih se boji, boji se laveža i koraka psa, boji se tišine mačke. I boji se njihovih mirisa.

Osnovna ideja je bila da se iskoristi već upotrebljen mačji posip i posoli po otvorima krtičnjaka. Oni koji imaju mačke u stanu i koriste posip, znaju kakav je to jak, oštar i neprijatan miris ako ostane i jedna kap a da nije pokupljena posipom. Takodje, pranje posuda u kojima je bio posip zna da bude nezaboravno iskustvo.

Kod mene je problem što od ranog proleća, moje mačke pajaju po baštama i po dvorištu i posip nam nije potreban. Ali zato imam haskije. Tačnije 3 haskija koji su odlučili da se u ove dane - linjaju. Haski inače stalno po malo baca dlaku, ali kad treba da baci komplet dlaku, e to se kosi sa zakonima fizike. Pogledate haskija, procenite njegovu veličinu i procenite kolika gomila dlaka će iz njega izaći. Pogrešno. Ono što ste zamislili, slobodno pomnožite sa 5 i verovatno će te opet malo podbaciti sa procenom. Haski nema nikakav miris, ali zato njegova mrtva dlaka, pogotovo kad se pokvasi, i te kako smrdi.

Bilo kako bilo, imam pune kese dlaka haskija i odlučio sam pre nekoliko nedelja da ih upotrebim. Stavio sam ih u svaku rupu krtičnjaka koju sam mogao da nadjem. Na mestima gde je krtica izgurala ceo zasad odozdo, pre nego sam ga vratio nazad, u kanal (koji je talno ispod zasada) sam nagurao jednu šaku dlaka. I pustio zalivanje. I čekao. Skoro 3 nedelje.

 

 

 

Kad sam počeo sa ovim metodom, imao sam bar više od deset vidljivih krtičnjaka i još ko zna koliko prikrivenih pod crnom folijom. Proverio sam jutros, ima jedna stari, koji izgleda više nije aktivan i nema ni jednog novog.

I zato mislim da sam uspeo da nejzad krticu odbijem od moje bašte. Poslom koji je trajao jedno popodne, ništa ne košta i niko ne treba da bude ubijen. Ja zadovoljan.

p.s. još jedna stvar, u prilog tome da sam krticu isterao iz bašte. Više nije u bašti, sad se muva oko bazena - preko noći je tamo niklo 5-6 novih krtičnjaka

p.s.s. još uvek ima dosta dlaka na Kayi, Canetu i Baronu, ko dodje i očešlja ih, dobije dlake gratis ;)

Sdačan pozdrav

Manus Svetioničar