Aug 8, 2014

Bašta gori, a baba se češlja

Gore bašte na Balkanu. Od Slovenije do kraja Grčke, gore bašte pod udarom plamenjače koja se ne pamti. Moj ujak ima 73 godine, najmanje 60 godina uzgaja i održava vinograd. Ne seća se da je ikad ovako bilo. Po komšiluku ima par starijih od njega. Ni oni se ne sećaju.

Nema povlačenja, nema predaje

Zvuči bombasto i pretenciozno kao i film sa istoimenim naslovom, ali ima dana kad je IZA Vas ogroman i neprelazan zid i nema nazad. To ne znači da ćete pobediti, samo znači da se nemožete skloniti pred onim što Vas napada. Borili se ili ne, to će udarati, boleti i na svaki mogući način otimati snagu i volju iz Vas.

Pa sad, da li ćete stajati i ćutati, ili ćete pokušati da uradite nešto, zavisi isključivo od Vas.
Za razliku od velikog broja baštoljubaca koji ovu nesreću doživljavaju uglavnom na emotivnom planu, vole svoje biljke i pate jer bivaju uništene, postoji i druga grupa ljudi koji u doslovnom smislu, žive od svojih bašti. Nije važno da li je "bašta" od nekoliko hektara ili samo par ari, ali ona je jedini izvor prihoda, i ako propadne, prihoda nema. Jedostavno do bola. Spadam u tu grupu. Moja bašta je samo 4,5 ara velika (sa sve plastenikom) i u njoj gajim stare, retke sorte paradajza. Živim od prodaje semena i rasada. Nije neka zarada, svaka sezona je lošija od prethodne. A sad, posle orkanskog vetra koji mi je razorio plastenik, vode u bašti koja mi nije dala da posadim biljke sve do 10. juna, krtica, puževa (golih 2 vrste i obučenih 3-4 vrste), popaca, vetra koji mi je u 3 navrata pokidao sajle i poobarao redove i polomio neke stabljike, smrdibuba, krompirove zlatice i nepoznatog psa koji mi je polomio desetak biljaka praveći sebi ležaj - još i plamenjača?

Počinjem da ovo shvatam vrlo, vrlo lično. I nemam nameru da se sklonim. Nemam kud. Opcija "šta da se radi, kupovaću na pijaci" kod mene nema smilsa, jer ako ostavim da sve propadne, neću imati semenke za narednu godinu (ok, imaću neke od prošle godine, klijavost im ne opada, ali neću imati nove sorte koje do sad nisam ni video ni probao).

Šta sam do sad uradio: jednom sam isprskao celu baštu pripravkom od koprive (onim od 3 nedelje, smrdi kao leš), malo kao preventivu, više kao prihranu biljaka preko lista (prirpavak od koprive je pun Fe, kojeg u zemljuštu gde mi je bašta, fali). Kad je plamenjača ozbiljno zapretila, isprskao sam još jednom istim pripravkom (ne sme se prskati češće od jednom u 7 dana, upravo da ne bi "spržili" biljke viškom hrane). ovog puta sam u tečnost dodao komade extra ljutih paprika (Scoch bonet, Cayenne, Trinidad scorpio,  Jolokia,...) - tečni plamen. Po nekim autorima, ekstra ljute paprike (koje su uglavnom iz oblasti u kojima je jako visoka vlažnost) se od gljivica brane upravo kapsicinom.


Nemoguća misija

Kako je vreme prolazilo, male promene na listovima su postajale sve veće. Na postojeće promene izazvane plamenjačom, nadovezale su se i promene izazvane prevelikom količinom vode u zemljištu. Moja bašta je kompletno na glini koja osim što je tvrda kao kamen kad je suvo i super-blatnjava kad je kisha, ne propušta vodu, tako da sve što padne, ostaje. Zdravi listovi su počinjali da blede a neki manje otporni strukovi su bukvalno "kljoknuli" preko noći i jutro dočekivali potpuno mlohavi i beživotni.

Već tad sam počeo da uklanjam obolele listove. Plodovi su bili još uvek u razvoju, pa sam želeo da im  dam što veću šansku - nisam uklanjao ceo list, već samo one očigledno zaražene "podlistiće". Time sam malo dobio na vremenu, ali su nešto kasnije i preostali delovi takvih lsitova morali da ubudu uklonjeni.

"Bije Marko, al biju i turci", plamenjača je nastavila da razara moju baštu. Sveže mleko! Isprsako sam celu baštu 20% (neki kažu da je dovoljno i 10%, ali nema veze, nemogu da napravim štetu ako je koncentracija mleka veća). U mleko sam dodao preostale komade ekstra ljutih paprika.

Što se plamenjače tiče, nije pomoglo. Ali je izgleda i te kako uticalo na belu leptirastu vaš koja se ove godine pojavila tek u malim tragovima. Negde sam pročitao da ljutina i njih ubija i izgleda da je to tačno. 

Oparak od maslačka? Nabrao sam malsačka koliko je bilo po dvorištu, prelio sa 3 litra vrele vode i ostavio 24h. Isprskao plastenik time, nije bilo dovoljno za celu baštu. 

Na kraju sam još dva puta prskao koprivom, ali onom "brzom" od 24h. Ovaj put sam u nju dodao malo zeolita (po dve prepune supene kašike na pumpu od 8 litara), Cayenne bibera, Slavola i aktivnih bakterija koje uništavaju gljivice (dobio sam bocu preparata Serenade, kod nas ga nema, ali kod nas može da se kupi sličan preparat pod imenom Perfit). Ideja? Zeolit izmedju ostalog pomaže biljci da pokupi mikroelemente iz tla. Želeo sam da biljka kroz to malo zdravih preostalih lsitova (svaki dan sam uklanjao koliko god sam mogao) pokupi što je moguće više prihrane. Ako je za verovati priči, bakterije su u ovom slučaju predatori i što ih je više, više plamejnače će pojesti.

Rezultat: danas je 8, avgust i ako me oko (i srce) ne varaju, plamenjača je malo usporila. Više ne leti u petoj brzini izmedju redova već više u prvoj, lagano završava biljke koje su već odavno prežaljene. Oštećeni listovi koje nisam skinuo pre tri dana, sad vise kao sagoreli listovi papria, ali ne vidim da se na tim biljkama bolest dalje širi. Puno plodova pokazuje znake truljenja i veliki broj sam bacio. Izgleda da je ovaj deo ofanzive završen. Da li je nešto od svega ovoga pomoglo, ili se sam proces zaustavio iz čista mira (u šta najmanje verujem), tek danas malkice lakše dišem.

Da se usudim pa da pomislim da je plamenjača zaustavljena (to ću moći sigurno da kažem tek za desetak dana), tek je početak avgusta. Šta dalje?


Let Feniksa

Kod mene je skupljanje semenki prioritet. Bez toga, ništa od ovog celog posla ne imalo smisla. Sve uradjeno u poslednjih 10 godina postalo bi bezvredno. I zato, moram da se izborim da ove biljke (sigurno ne sve, ali koliko god je moguće) donesu bar po jedan zreo plod. Pri tome, mislim na one sorte koje do sad nisam imao. Ne samo što me ubija radoznalost da ih probam, pomirišem i fotografišem, već i da bih imao semenke bar ze moje potrebe za narednu sezonu. Teška srca, pomirio sam se sa tim da neke sorte neću imati, ali se mora dalje.

Šta trenutno imam? Imam na pojedinim stabljikama po desetak i više plodova od kojih su mnogi počeli da pokazuju znake bolesti (braon pečati obično na jednom delu ploda, razlikuju se od nedostatka Ca jer uglavnom nikad nisu na vrhu ploda, već sa strane). Medjutim, tu i tamo se mogu videti i potpuno nedirnuti plodovi (ili bar do sad nisu pokazali neke vidljive simptome). Plodovi se nalaze na stabljikama koje su ili skroz ogoljene, bez listova (samo po mali čuperak na vrhu) ili su i same stabljike zahvaćene braon "mrtvim" delovima koji su nasumično razbacani po stabljici, neki su skroz dole, pri samom početku stabljike a neki skoro na samom vrhu. Ima i grozdova plodova medju kojima ima i zdravih a koji su na stabljikama gde je jako malo lišća zahvačeno bolešću.

I šta sad? Jedino u šta sam siguran da ću uraditi naredne nedelje je da ću još jednom isprskati sve onim bakterijama (imam tečnosti za još jednu pumpu, mora da bude dovoljno).

Dilema do dileme:
  • Ostaviti plodove tu gde jesu, poskidati one oštećene i nadati se da će zdravi nekako dozreti na stabljikama bez i jednog lista?
  • Poskidati obolele a ostaviti zaraženo lišće (sada, nadam se, samo sa posledicama ali bez aktivne plamenjače po njima) i malo povećati šanse da plodovi dobijajući pomoć sa možda 20-30% nepštećene površine listova?
  • Poskidati zdrave plodove, dobro ih oprati i ostaviti da veštački dozru uz banane i jabuke? Ovaj metod se inače koristi sa nedozrelim voćem, voće prilikom sazrevanja ispušta etilen (C2H4), koji omogućava da i drugi, nezreli  plodovi sazru. Znači, kakvo god zeleno voće da uberete (ne zaboravite, paradajz je voće), ono će dozreti kod vas u stanu, ako pored njega ostavite banane ili jabuke (koje ispuštaju najviše etilena). Sećate se saveta da ako kupite zelene banane, ostavite ih zamotane u novinu i one će dozreti? Pa princip je isti, stim što zelena banana ispušta malo etilena, pa ako je umotate u novinu, taj etilen neće ispariti već će mu se povećavati koncentracija u zamotuljku i plod će brže dozreti. Ali, tu ima i jedna kvaka, dobićete zreo plod, ali, koliko će semenke izvadjene iz njega biti zrele, da li će imati ikakvu klijavost naredne sezone?

Kad je paradajz u pitanju, semenke sarevaju pre ploda, zrele su čak iako je plod potpuno zelen, ali, pod uslovom da je plod ubran na 5-6 dana pre nego bi inače počeo da menja boju. To znači, da ako uberem plodove 10-15 dana pre nego bi inače počeli da menjaju boju, verovatno neću dobiti semenke koje nešto vrede.
Kako znati kad ih ubrati? Nikako. Čak iako znam datum kad su posadjeni, otvoreno oprašivanje, loši vremenski uslovi, teška oštećenja listova,.. sve je to moglo da utiče na to da su plodovi možda već trebali da budu zreli ili da neće biti zreli narednih par nedelja. Ne znam. Ali, mogu da uradim sledeće - imam od nekoliko sorti dovoljno zdravih plodova na stabljikama, da jedan deo plodova mogu da oberem i probam da mi na vreme dozru u kući, a jedan deo ostavim na stabljikama. One koje sam ubrao, pratiću narednih 5-7 dana. Ako plodovi počnu da menjaju boju, super, seme je u njima OK. Ako i nekon tog vremena plodovi ostanu zeleni, ostaviću ih da dozru i pojesti ih, neću čuvati semenke iz njih.

A sve vreme, na stabljikama će biti preostali plodovi, pa ako "eksperiment" ne uspe ubraću još po koji i sve ovo ponoviti. Sa nadom da će se ovaj put, boja ploda promeniti za tih famoznih nedelju dana.

Na ovaj način sam spremio par plodova sorte Debeli Pero iz Hrvatske, lepo je rodio, plodovi su divnog i oblika i veličine ali je biljka spaljena, mislim da nema ni jednog listića više. Zato ću probati da na ovaj način poguram sazrevanje ploda i eventualno, spasim semenke. Ovih dana ću na isti način spremti pldovoe još desetak sorti.

Ako imate neku drugu ideju ili nalazite neke zamerke ovoj, javite mi. Ovo ne pišem samo zbog sebe, možda zajedno nadjemo rešenje koje će spasiti baštu i rad nekog trećeg.


Polje snova
Ako Kevin Kostner može u sred kukuruza da napravi teren za bejzbol (beijzboouul) i tako ostvari svoj san, što mi ne bismo od naših opustošenih bašti napravili nešto što će nam vratiti bar malo satisfakcije za uložen trud i osmehe na lice? Zašto ne bismo restarotvali našu baštu u safe mod, popravili pogubljene drajvere, naštelovali registre i startovali je normalno?

 Ideja je sledeća - iskoristiti zdrave delove biljaka i od njih napraviti nešto kao novi rasad, ali sad mnogo zreliji i sa kraćim vremenom dozrevanja. 

Odavno se zna da otkinuti zaperak može da se vrlo lako i uspešno pretvori u novu biljku, bez obzira da li je u pitanju direktna sadnja u zemlju ili prvo "ožiljavanje" u vodi pa onda sadnja kad se pojavi koren. I neznajući da će se sve ovo desiti, napravio sam takav jedan "eksperiment" i eno ga sad u bašti, cveta, ali je i napadnut :( Ovaj projekat sam po sebi nije ništa posebno, ne traži nikakvo posebno znanje ni veštinu. Ali, prete mu dva ozbiljna "elementa".

Prvi je vreme. Meteorolozi najavljuju suvu i toplu (pretoplu) jesen koja će potrajati. To znači da nas čeka bar još 80 dana sa takvom temperaturom i svetlošću da će to biti više nego dovoljno da neki od ovih novih "rasada" daju plodove. Medjutim, ako od Miholjskog leta ne bude ništa i ako već krajem septembra/početkom oktobra udjemo u neko vreme slično ovome, kiša i padovi temperature, samo ćemo gopsodji Plamenjači napraviti novo igralište.

Drugi veliki problem je sama plamenjača. Naizgled zdravi delovi biljaka za dan i dva počinju da pokazuju znake bolesti, znači, u početku, nemožemo biti sigurni da li koristimo zdrav materijal.

Zato ću uraditi sledeće: poskidaću naizgled zdrave grane sorti koje su mi od posebnog interesa. Naprskati dobro Bordovskom čorbom (ove godine nisam koristio bakar-sulfat, znači, može da bude ozbiljan šamar svakom gljiviću koji je možda ostao na listovima ili stabljici) i sve ću ih staviti u posude sa vodom. Dok puste korenove (7-10 dana), znaću da li je neki zaražen ili nije. Do tad će bar dvadesetak pozicija u plasteniku biti prazno, pa ću nove "pelcere" posaditi tamo.

Bašta je inače u mnogo gorem stanju, tamo će biti još više mesta, pa ću taj prostor iskoristiti da posadim bar još 30-40 novih strukova paradajza, a ostatak prostora ću ispuniti povrćem koje brzo raste a i ne treba mu neki poseban datum, boraniju, tikvice, neku salatu,... samo da se šareni. Ako ne bude nekih ozbiljnih klimatskih udara, trebalo bi da imam pristojnu bastu u otkobru, pa mozda i kasnije (ako nasečem ruske i ukrajinske sorte, sibirske, polarne,...) ima dosta sorti koejs su poreklom iz mnogo hladnijih krajeva nego što je Južni Banat, valjda će nešto biti.

Znam da u ovome neću biti sam, biće još baštovana koji će raditi nešto slično ili isto ovo. Ako ste jedan od takvih, imate ideju ili imate primedbu na ovo napisano, javite mi. Svi ostali, ako krenete da radite ovo što sam napisao i ako Vam uspe, hvalite me na sva usta. Ako ne uspe, ne zaboravite da sam Vam rekao da sve što radite, radite na vlastitu odgovornost :P

I da se ona odvratna i gnusna plamenjača ubudja od muke.


Srdačan pozdrav,
Manus Svetioničar

Update sad! Pera pocrveneo!!! Manje od 24h nakon branja i postavljanja medju banane (hm, kore od banana, prim. savest) plodovi, gornji levi i donji desni su počeli da dobijaju boju. Znači, biće i semenki a biće i za degustaciju :) Sreća, sreća, radoooost.....


Aug 5, 2014

Drvodajz, poslednja senka legende

U svakoj legendi, postoji zrno istine. Ponekad, ono sija kao najsjajniji dijamant, ponekad je zamrljano i mutno, kao parčence stakla koje more valja po šljunku, ponekad se ne vidi,... ali je uvek tu. Da nije, ne bi bilo ni legende.

Drvodajz, malo mañana...

Malo podsećanja iz botanike - paradajz je višegodišnja biljka, puzavica. Bio je i vrlo otporan na sve boleštije i insekte dok ga nismo oslabili prekomernim, nerazumnim i često nepotrebnim prskanjem hemijom (da sad ne  ulazim u traktate o potrebi prskanja i čime se i kad prska u kakvoj bašti). Ako ga samo prskanje nije oslabilo, definitivno je ojačalo njegove protivnike koji su decenijama sve brže evoluirali u nove, otpornije i gnusnije sojeve.

Mi svakodnevno gledamo u strukove paradajza koji su oko 180cm (najčešće) kad su napolju i oko 2,5m kad su u plasteniku. Nije retkost da u plasteniku narastu preko 3m, a napolju oko 2,5 (ove mokre i naopake godine, imam bar desetak strukova u bašti koji su oko 2,5m). U tehnološki razvijenim sredinama gde je osmišljena proizvodnja visokih prinosa u "malim" prostorima nisu čudni plastenici u kojima rastu stabljike paradajza i 5m visoke, pune plodova. Naravno, u pitanju su specijalni hibridi, obilno hranjeni i prskani svime i svačime. Ovakve stabljike traže i poseban pristup u toku održavanja i branja, uglavnom su to specijalizovana vozila nalik onim viljuškarima koji u supermarketima idu izmedju gondola i podižu i spuštaju palete (sličan princip je i ovde s tim što na "paleti" stoji čovek koji upravlja "vozilom" i pokreće paletu/platformu gore-dole dok bere plodove). Znači, do neke granice se očigledno može, bez potezanja genetike i svemirskih tehnologija.

Ono što se definitivno ne može, to je  podizanje drvodajza, onakvog kakvog ga možemo videti u Diznilendu, u običnoj, porodičnoj bašti. Visoke stabljike, da. Duge stabljike, da (pre par godina smo imali zaperak koji je nekako ostao nezapažen dok ga nismo izvukli iz plastenika, bio je dug oko 6m). Stablo koje svojim granama pokriva sto i više kvadratnih metara i daje nekoliko hiljada plodova - ne.

Ali, ne bi bili ljudi da nemamo ljudske slabosti koje nas "krase". Poverovaćemo u  sve što nam se servira na pravi način. Zli bogovi taštine, uvek su uz nas.


Italijanski drvo-paradajz

Italian tree-tomato

Prvo, sami italijani nemaju pojma da ovaj paradajz postoji. U stvari, verovatno i oni na internetu povremeno nalaze oglase koji reklamiraju semenke ove "sorte" (ovo je planetarni fenomen), ali oni sami nemaju nikakve veze sa tim i ne znaju odakle ovo ime ovoj sorti.

Drugo, kada otkucate ovaj pojam u images.google.com, dobićete 80% već vidjenih slika iz Diznilenda i Kine, dok ostatak čine slike plodova (znači, ne vidi se kolika je stabljika) ili malo većih grmova (sudeći po nekoj prosečnoj veličini ljudi, ovi grmovi su uglavnom oko 2m visoki). Ni domaći "distributeri" se nisu proslavili prezentacijama ove sorte, ili nema slike ili su u pitanju vec vidjene slike iz belog sveta.

Hoćete mišljenje iz prve ruke? Imam seme ovog paradajza. Dobio sam ga u nekoj razmeni pre nekoliko godina i naravno da sam bio presrećan kad sam video ime na kesici. Našao mu super mesto za život i rast, da ima u blizini prirodnu potporu (neko osušeno drvo badema koje se ove godine povampirilo i pustilo nove grane?!). I šta je izraslo? Od najavljenih metara i metara stabla prepunog plodova, izrastao je "gigant" od 170cm, sa 5-6 plodova teških po 150gr. Bledunjavog ukusa.

"Projekat" sam ponovio i naredne sezone i dobio identičan rezultat. OK, neko će reći da možda kod mene nije htelo da raste više ili da sam dobio loše semenke, ali... setite se svega što sam napisao u prvom tekstu o Drvodajzu, o fotografijama i hvalisanju na sve strane kako mi je nešto EXTRA izraslo u bašti,... Pogledajte i ovaj video u kojem sam pričao i o zamkama i prevarama koje vam prete prilikom nabavke semenki preko interneta.



Ogromna većina nas nema uslova (ni para ni interesa) da paradajzu obezbedimo toplotu, vlagu i dovoljnu količinu svetlosti u novembru, decembru, januaru,... i da ga nateramo da "ne spava" već da i dalje raste, cveta i daje plodove. Jednostavno, to nije za "obične" baštovane i jednu običnu baštu i plastenik.  Ako vidite neku domaću fotografiju sa nečim bar nalik drvodajzu, javite mi. Želim da vidim da je bar nekome uspelo i napisaću bar dva ekrana hvalospeva takvom uspehu.

Do tad, ovo neće biti čak ni urbana legenda, već samo šarena laža.

A na drugom kraju sveta, pre skoro tačno 30 godina...


Hiponija i himawari


Shigeo Nozava ispod drvo-paradajza
17, marta 1985. godine otvoren je World Expo u Cukubi, malom gradiću blizu Tokija. Roboti, ogromni, svetlosni 3D objekti, najave buma video tehnologije,.... i zrno prirode u polusenci. Ako ste domaćin jednom takvom skupu, morate zadiviti svet u svakom pogledu. A za to vam je potreban genije. Ovog puta, japanci su ga našli u g. Shigeo Nozawi, agronomu i vlasniku jedne od većih svetskih kompanija koje se bave hidroponijom. Danas je hidroponija vrlo uobičajena stvar, nije baš da je svaka bašta hidroponska, ali nije više neko čudo i ljudi uglavnom znaju i razumeju principe na kojima se zasniva.

Medjutim, za ovu priliku, gospodin Shigeo i njegova ekpia, napravili su korak dalje.

Prvo, sam g. Shigeo je poželeo da ostvari sledeće - da podigne biljku (u ovom slučaju paradajz) u gotovo 100% idealnim uslovima. Tačnije, bez ičega što bi ometalo maksimalni rast i razvoj jedne biljke. Sprečiti razne štetočine, žive i nežive da dodju do biljke, bio je najlakši deo posla. Onaj teži deo je bio naći pravi odogovor na pitanje, šta je pravi optimum za jednu stabljiku paradajza? Dok tek raste, kad počne da cveta, kad se pojave plodovi,... Šta mu je sve od elemenata potrebno, u kom trenutku i u kojoj količini?

Trebalo im je nekoliko godina da nadju "formulu". Otkrili su šta je i u kojoj meri potrebno biljci u svakom trenutku njenog života. Sad tu dodje ono "drugo".

Drugo, otkrili su da tlo samo smeta biljci! Nepouzdano je, nekad više a nekad manje propusno za elemente kojima hranimo biljku, procenat vlage se stalno menja, raznorazne hemijske i biološke štetočine vrebaju i sve u svemu, biljka bi rasla brže i bolje kada je tlo ne bi usporavalo (ovo je manje-više osnova hidroponskog uzgoja). Sve je ovo uglavnom bilo poznato i pre izlozbe u Cukubi, ali...

Treće. Tlo ne samo što ima sve mane navedene u prethodnom pasusu. već i ometa priliv vazduha/kiseonika do korenog sistema biljke.

I zato su u hidroponske bazene ubacili pumpe i raspršivače i sve u svemu, jedan ekstra djakuzi za biljke. Stabljike su nad vodom bile 100% zaštićene od bilo čega što može da im smeta, a u vodi su dobijale sve najlepše specijalitete sa roštilja i grickalice i sve vreme uživale u brboćkanju privatnog djakuzija. Pa onda neko kaže da je život paradajza težak.

Rezultat - za 6 meseci, stabljika paradajza je bila debela 20cm, stablo visoko 3m i puštalo je bočne grane do 10m u krug. Dalo je 12-14000 plodova (ove dve vrednosti se najčešće pominju, tako da ćemo računati da ih je bilo 13000). Ono što je meni najlepše u celoj priči, ako je verovati tekstovima sa interneta, to je da je ovo postignuto  laboratorijski "nedirnutim" semenom.

Izraz "hyponica" koji je tada nastao je u stvari kovanica od High Technology i Hydroponica, označava spoj visoke tehnologije sa hidroponijom.

Ali, u čemu je extra posebna visoka tehnologija osim tih mehurića vazduha?

E, tu stupa na scenu "brat od genija, ludak", dr. Kei Mori.

Himawari (suncokret), sistem za "hvatanje" sunčeve
svetlosti i osvetljavanje prostora koji su u senci
Ako Kina ima problem sa mnogo usta a malo obradive zemlje, Japan ima problem, malo manje usta i mnooogo manje obradive zemlje. I zato, ne samo da moraju da smisle kako da sa male površine dobiju što više plodova, vrlo često moraju da smisle i samu površinu, koje uglavnom nema. Nabacuju kamenje i otpad uz obalu i time povećavaju površinu svojih ostrva, prave veštačka ostrva, pokušavaju da reše probleme visokogradnje na izuzetno trusnom području na kojem žive.... muka jedna.

I zato su iskoristili ovaj sveski skup da pokažu ideju koja bi mogla da bude od velike pomoći u rešavanju problema manjka zemljišta. Himawari (na japanskom, suncokret). Sistem koji u svakom trenutku prati položaj Sunca, hvata sunčevu svetlost i sistemom optičkih vlakana, tu svetlost sprovodi do prostora koji su u senci ili poptunoj tami.

U ovoj priči, g. Shigeo je mehurić+hidroponski uzgajao paradajz u hali koja je bila u polumraku, a svetlost dobijala sa krova hale uz pomoć "suncokreta" dr Moria. Eto, visoka tehnologija + hidroponija = hiponija.

Ovakav, očigledno izvodljiv i efikasan sistem uzgoja otvorio je mogućnost Japanu da iskoristi sve prostore koji su ispod površine zemlje, prirodne i veštačke, za uzgoj hrane. Osim ove primene, sistem "suncokreta" je pokazao još jednu vrlo dobru osobinu - blokira štetno UV zračenje tako da unutar prostora osvetljenog ovakvim sistemom, nema opasnosti od štetnih posledica po kožu i razvoja malignih promena.

Medjutim, ni to im neće biti dovoljno za zadovoljenje potreba za hranom. Poslednje što se može pročitati o dr Moriu je da radi na izradi himawaria za potrebe podvodnih plantaža. Ako je Artur Klark mogao da živi u kući budućnosti na dnu mora, što japanci ne bi mogli da u istim uslovima uzgajaju bašte?

Još uvek želite svoj drvodajz? Može.
Neću ni da pokušavam da sračunam koliko bi vam para, ljudi, opreme i sreće trebalo da ovakav poduhvat dovedete do nekog respektabilnog rezultata. 

Ja ću i dalje da sanjam da je u mojoj bašti, ničim izazvano, naraslo takvo drvo i da ću u njegovom hladu bar jedno leto piti kafu i gnjaviti Koju.

Srdačan pozdrav,
Manus Svetioničar

Aug 2, 2014

Drvodajz, drugi deo

(Izvinjavam se onima koji su sa prvog dela ove teme došli ovde što ću morati da one koji su slučajno banuli u drugi deo, zamolim da prvo pročitaju Drvodajz, prvi deo, pa se onda vrate ovamo. Jedino tako će sve što je napisano imati pravi smisao. Toliko).

 Kako je Miki Maus prevario Ivicu i Maricu?

Nekad je istina zarobljena u plesu "Hiljladu velova" i ponekad se tek nazre njen maleni i zamaglejni deo. Zato valja poskidati sve te dimne zavese, face-liftinge, marketinge i ostale "ulepšavače" stvarnosti da bi se videla.

Šta se zaista zna o ovom drvodajzu?

Nakon 16 meseci od sadnje i "isporučenih" 32000+ plodova, ovo drvo je preminulo. Na par foruma sam našao samo "drvo je od nečega obolelo i nisu uspeli da ga spasu". U  januaru 2010. je bio "brzi remont" celog paviljona i u februaru iste godine je ponovo pušten u rad. Sa novim, mladjim drvoparadajzom. Pada u oči da je "drveće" doneto iz Kine živelo mnogo duže (navodno, 7 godina), nego ono koje je "rodjeno" u USA. Mada, ruku na srce, i 16 meseci je više nego impozantno vreme za nas obične smrtnike koji jednu stabljiku paradajza gledamo u proseki oko 4 meseca.

 Menadžer celog ovog kompleksa je gospodin Yong Huang. Na ovo "drvo" je naleteo u Pekingu. To verovatno nije tačno. Pre će biti da je ovu biljku (i sve njene rodjake) našao na sajmu poljoprivrede u Shouguangu, na severu Kine. Ne samo drvo paradjza, tamo su izlagani i drvo-paprike, ogromni plodovi kukuruza, Celu galeriju slika iz paviljona u Kini, možete videti na stranicama sve popularnijeg kineskog šoping sajta Allexpress, ovde. Tamo možete i da naručite semenke ovog drvodajza po ceni od samo 10$ za 5 semenki (2$ semenka, mislim da nikad i nigde nisam video skuplje seme paradajza, tako da je za mene, ovo svetski rekord). Želite ove semenke? Sačekajte još malo.

U Kini živi skoro četvrtina čovečanstva, a na raspolaganju imaju samo 10% obradive površine (gledano u odnosu na površinu planete). Znači, treba im hrana, traba im mnogo hrane i nemaju dovoljno mesta gde da tu hranu porizvedu. Znači, "nove tehnologije", "prodori" u biologiji, poljoprivredi, tehnolgiji hrane,... sve više postaju samo eufemizmi za GMO (mislim na pojavu novih sorti, jačih, većih, rodnijih,...). Drugim rečima, taj raskošni, veliki, zabavni sajam poljoprivrede u Shouguangu jednim delom jeste pokazivanje dokle se došlo u mračnim dubinama GMO laboratorija. iz tog "miljea" je drvodajz stigao u Diznilend.

Ali, da je samo to.

Ako pogledate na Wikipediji stranicu posvećenu ovom projektu, možete u desnom delu ekrana videti i spisak sponzora. videćete da je 14 godina, glavni sponzor ovog projekta bila ne kompanija Disney, već Nestlé (1993-2007). Na "zilion" mesta po literaturi ćete naći optužbe da Nestlé možda i najviše zaradjuje na GMO. "Kraljica GMO" je izraz koji nije redak na internetu. Ljudi iz Nestlé-a nemogu da poreknu da u njihovim prozivodima ima GMO sastojaka, ali su to lepo upakovali (onaj mrmot je čudo jedno, tako mlad, a tako sposoban....) u saopštenje "Nestlé does not produce GMOs but some of our products may include ingredients derived from GMOs." (Mi ne proizvodimo GMO ali je moguće da neki naši proizvodi sadrže GMO sastojke). Nije g**no nego se pas snuždio. Ceo šareni paket ulepšane istine možete pročitaati ovde. No passaran, kažu kanadjani.

Od 2007 do 2011 nema glavnog sponzora, a onda se pojavljuje jedan od najvećih proizvodjača i distributera hrane (najviše voća, uglavnom banana), Chiquita.

Malo poslovne logike. Svako sponzorstvo je dvosmerna ulica, "ja tebi pare, ti meni....". mesto one tri tačke uglavnom idu pojmovi kao što su reklamiranje i pojavljivanje mog brenda na takav način da će ga videti ogroman broj ljudi, možda prodaja mog proizvoda u tvom objektu, nešto korz šta će se moja investicija isplatiti, pa i viđe od toga, zaradiću, direktno ili indirektno.

Ako pogledate raspoložive fotografije, zvaničan sajt, propratne sajtove,... nigde nećete videti istaknut simbol Chiquite, u paviljonu ima i nešto stabala banana ali ona nemaju niakkve direktne veze sa ovim brendom, u restoranima u okviru kompleksa se ne prodaje hrana koju je tu donela Chiquita, prodaje se hrana proizvedena u ovom kompleksu,... Pa za šta im Chiquita daje novac svake godine (tačan iznos ne znam, ali je verovatno milionski)?

Lagani skok u Centralnu Ameriku, pa Južnu, pa malo Azije,...

Banane su voće koje se najviše proizvodi na ovoj planeti. Med tim milionima tona proizvedenih banana, ubedljivo najveći procenat pripada sorti Cavendish. Decenije potenciranja odredjenih osobina ove sorte, puno laboratorisjkog rada, uništavanje svega što je različito i odsustvo mozga, dovele su do toga da je ova sorta danas monokultura. Ne razmnožava se semenom. Svako stablo i svaki plod su gotovo 100% identični. Gotovo da su klonovi. I zato, kad se pojavila boljka koja je mogla da obori jedno stablo - mogla je da obori sva! Dobro, nisu sva stabla zaražena i uvenula, ali ogromne plantaže ove sorte u Centralnoj i Južnoj Americi, Centralnoj Aziji i Dalekom Istoku su teško pogodjene, neke i uništene. Panama bolest korena banane ( Fusarium wilt).

Poznata još od pedestih godina prošlog veka, strpljivo je čekala da njene žrtve budu uniformisane, bezlično identične i potpuno nesposobne da se bilo čime osim teškom hemijom odbrane (jedno od sredstava koje se koristi na plantažama u Kostariki, DBCP, dokazano izaziva neplodnost kod ljudi ).

I tako, istrebivši sve podsojeve ove sorte, bananameni planete zemlje su je oslabili i onemogućili da se odbrani bilo kakvim prirodnim putem jer ne samo što su biljke jednake, one se više nemogu oprašivati, tako da i ako donesete polen neke druge sorte, on je potpuno neupotrebljiv na banani Cavendish. Jedino prirodno rešenje bi bila demonokulturizacija, tj. dugo i mukotrpno vraćanje ove sorte u prirodne tokove, vraćanje biodiverziteta i stvaranje mogućnosti da se razviju novi sojevi ove biljke otporniji na bolesti.

Ali, niko neće da čeka. Biznis traži novac, traži ga sad-odmah i niko neće da čeka 10-20 godina da se stanje promeni na bolje. Traže se ultra brza rešenja. A kud ćeš brže od laboratorije i GMO?

"Genetic engineering is one of the best hopes for saving the Cavendish. That being said, it’s had no effect on what we see at the market because there has been no successful one yet. Plus, it's illegal to sell GM products in much of Europe and Americans are still wary of the goods.
Even though [GM is] the best hope in terms of building resistance to the disease for Cavendish itself, the better hope is diversity. In the search for a genetically modified banana you’re essentially looking to replace one monoculture with another, which is a doomed strategy."


Iako je potpisnik sporazuma koji obavezuje na smanjenje površine koja je pod GMO usevima, Chiquita i te kako koristi mala vrata u zakonima mnogih zemalja da bi u delo sporvela rezultate ove studije (pasus koji počinje na dnu strane 6) koja kaže (parafraziram) - ako na pakovanju piše da je unutra GMO, mnogi kupci će razmisliti da li da kupe taj proizvod, medjutim, ako je u pitanju, veliki i poznat brend, pisalo ili ne, ljudi će kupovati. Banane sa genima riba kao i FlavrSavr paradajz), banane sa genima koji bi trebalo da imaju efekat kao vakcina protiv Hepatitisa B, banane sa genima za boju, miris, ukus i pre svega spoosbnost za dugo stajanje bez da počnu da omekšavaju,.... samo izvolite.

I tako, veliki umovi misle isto, pa su Dizni i Chiquita spojili zabavno i korisno, bananeri pare, a Šilja i Baja Patak prelepu, super modernu i provereno efikasnu laboratoriju koju sam pomenuo na početku ove priče (bejah pričao nešto o paradajzu?). Nema bolje reklame za uspešan rad od očiglednih impozantnih rezultata, drvodajz, limun od 4 kila, krastavci, tikvice, jagode,... sve veliko, jako, zdravo, bujno,... Pa što ne bi napravili i bananu otpornu na Panama gljivicu?

Opa, ček` malo, pa to bi značilo da se u tom predivnom Living with the land (Živeti sa zemljom) nalaze GMO biljke?!

Ako Vas sve napred navedeno nije navelo da bar pomislite da je ovo što vidite na slikama GMO, pročitajte šta o tome kažu oni koji su u ovoj "temi" mnogo više i duže nego ja.

Natural News, 14, maj 2012., "U Diznijevom Living with the land, deca bivaju učena da je GMO
agrokultura divna i zabvna stvar za celu porodicu."

Ako ovo iznad nije dovoljno, evo i konkretnog pitanja i odgovora:

Izvor: Inhabitat
Uz veselu družinu crtaća iz našeg detinjstva, nekoj novoj deci se servira GMO hrana, pokazuju im se prizori kao iz priče o Čarobnom pasulju, bajka je živa, bajka je lepa, bajka je OK. Ovaj drvodajz, san svakog povrtara je ukaljan pečatom profita i ljudske nezasitosti. Namerno kažem "ovaj" jer ne gubim nadu da će i moja bajka, bajka o drvetu-paradajzu u čijem hladu ću piti kafu i kuckati nove tekstove, ipak negde posoji.

E da, umalo da zaboravim, danas je cena karte (za ceo kompleks) 94$!

I šta sad, još želite one semenke? Možda ipak neki stari Brandywine ili Bosanski žuti, Makedonski krupni, Crni rus,...? Nije baš o glavu da vadite riblju krljušt iz paradajz salate, jel` da?

Srdačan pozdrav
Manus Svetioničar

Drvodajz, prvi deo

Već sam pisao o ljudima koji uzgajaju ogromne plodove povrća. Obično višegodišnji trud, ogromna ulaganja, mrva sreće i verovatno mnogo znanja i talenta za baštu, omogućilo im je da s ponosom pokazuju svoje plodove i verovatno ostvare neku zaradu baveći se ovakvim vidom uzgoja. Takodje, napisao sam i šta je sve "za", a šta "protiv" takvog uzgoja u jednoj "svakodnevnoj", "porodičnoj" bašti. Ceo tekst možete naći ovde.

Medjutim, reakcija koju slike na super plodove izazivaju kod jednog prosečnog baštovana nisu ni pola onoga što mu učini jedna od narednih slika, Sveti Gral tomatolenda i nedohvatni ćup na kraju duge. Ovo prekidaja svaki smisleni kontakt linije oči-mozak-usta i mnogi se iz ovog stupora bude samo sa jednom mišlju - HoćuMogu! 

Surovi i ledeni sekundi budjenja, nikako ih izbeći :(

Paradajz od jednog ara.

Za razliku od velikog broja raznih fotomontaža i "ulepšavanja" u photošopu, na ovim slikama je sve tako kako jeste. Ogromno drvo-paradajz koje prekriva površinu oko jednog ara (10x10m, tačnije 100kvadratnih metara za one manje vične mernim jedinicama). Plodovi su pravi, crveni, okrugli, oko 100gr u proseku. I da, dobro ste pročitali, paradajz-drvo sa ove slike je dalo 32 194 ploda za 16 meseci života!

Pa ko ne bi voleo da ovako nešto ima u svom dvorištu? Zalivaš jednu stabljiku i hraniš celu mesnu zajednicu i par javnih ustanova pride. I ostane ti pola tone soka za zimnicu. Pfffffff.

Valjda je glavni problem sa svima nama što videvši jednu ovakvu sliku, isključimo razum, logiku i sve one normalne reakcije jednog običnog baštovana. Kad vidite nešto lepo i neobično u nekoj drugoj bašti, obično pitate "kako se gaji, da li mu trebaju neki posebni uslovi, da li moze da raste kod mene?...". Ne, u ovom slučaju, ovakva reakcija najčešće izostaje i cela konverzacija se svodi na DAJSEMEDAJDAJDAJ.

Umoran od pojedinačnih objašnjavanja i uveravanja da je ovo samo pusti san, evo da napišem šta se nalazi iza famozne slike (i od sad svakog ko me pita za seme ove sorte, saljem na ovaj link, prvo da procita, da potpise da je procitao i da mu na kraju ne dam to sto traži). I to ne zato što ne dajem semenke - i dajem i prodajem, već...

Jedna od retkih slika ovog drvodajza koja se razlikuje
od ostalih, autor Barbara Nefer
Kompanija Dizni je 1. oktobra 1982 pokrenula projekat  "Living with the Land", u Buena Visti, na Floridi. Medju mnogim tematskim sadržajima (tropska šuma, egzotične biljke, ...) pokrenut je i deo nazvan EPCOT Greenhouse (EPCOT je skraćenica za Experimental Prototype Community of Tomorrow, Eksperimentalni Prototip Zajednice Budućnosti), u kojem su na nesvakidašnji način (vozite se gondolom po uzanom, krivudanom kanalu napravljenom na "podu" staklenika) izloženi "plodovi budućnosti", najnaprednije tehnike u uzgajanju poznatih vrsta povrća. Može se videti ovo paradajz-drvo, limun teži od 4kg, bundeve raznih oblika (glava Miki Mausa je jedna od najpopularnijih, takodje se uzgaja i krastavac ovog oblika, u posebnim kalupima). Paradajz-drvo je samo jedno od "čuda". Hidroponski uzgoj, aeroponija, vertikalni uzgoj,... samo recite.

U biolaboratoriji smeštenoj odmah do staklenika je nekoliko ekipa naučnika koji rade na svojim projektima u jednom od najboljih i najlepših mesta za rad. Sva proizvedena hrana se služi u nekoliko tematskih restorana u blizini staklenika, a višak se šalje pripadnicima američke vojske. Sreća jedna, neopisiva.

E sad, od prvog trenutka kad sam video sliku ovog paradajz-drveta, oglasilo mi se ono malo prašnjavo zvonce negde na vrhu ledja. I ne znam kako da ovo objasnim a da ne zazvučim senzacionalistički, sa dozom fatalizma i patosa kao većina internet-novinara čije tekstove možemo da pročitamo u poslednje vreme.

Osim da se poslužim nečim za šta se nadam da još uvek imam i da imaju svi oni koji čitaju ovaj prilog. Zdravim razumom.

Da sve ovo što je poznato o ovom "drvodajzu" i celoj Miki-Maus-kupoli virtuelno prebacimo bliže nama, Beograd, Novi  Sad, Zagreb, Sarajevo, Skopje,... bilo gde u regionu. Da li bi svaki baštovan koji je ikada imao bar jednu travku u saksiji poželeo da ode i vidi ovo "u živo"? Naravno da bi. Koliko košta da košta (2009. godine je cena karte za ovaj paviljon bila od 16-19$).
Fotografija je vlasnistvo ThePhotoGardenBee foruma.

Šta biste uradili kad dodjete tamo? Verovatno bi svi poželeli da se slikamo pored jedne takve biljke. Ali, nemoguće, hodanje pored ovog drveta i uopšte, pored bilo koje grupe biljaka nije izvodljivo, sve vreme ste u gondoli koja konstantnom brzinom ide kanalom kroz paviljon, sećate se opisa sa početka teksta?. Nema veze, zato ćemo slikati iz gondole, ali,... verovatno postoji samo par uglova iz kojih se ovaj drvodajz vidi kako treba. Posledica toga je da skoro sve slike koje je moguće napraviti iz gondole, liče jedna na drugu i ni jedna nema neki lični pečat, ne vide se posetioci (osim u par slučajeva izrade "reklaminh" fotki sa posebnom dozvolom).

Do 2006.g. u ovom paviljonu su bile organizovane posebne ture koje su se zvale "Behind the seeds" i za vreme kojih su grupe posetilaca sa stručnim vodičem išle od biljke do biljke (može se naći par fotografija iz tog prerioda). Svi su bivali ljubazno zamoljeni da nikako ne beru plodove, jer je svaki ubrani plod mora da bude registrovan i zaveden od strane nezavisnog lica. Navodno, niko se nije oglušio o ovu molbu. Takodje (neprovereno, ali ajd`), drvodajzi koji su se mogli videti 2006.g.  su bili stari 7 godina(!) i bili su doneti iz Kine.

Bez obzira na mnogobrojne pohvale upućene organizaciji i kvalitetu ture "Behind the seeds", ova tura je ukinuta i od 2007.g. postoji samo "standardna" tura Living with the land. Koji je potejncijalni razlog za ukidanje "šetnje medju biljkama" pričaću u drugom delu ove teme.

Ovakva situacija je dovela do toga da nigde (images.google.com, forumi...), nema neke drugačije slike ove biljke. Čak i na blogu profesionalnog fotografa koji je pozvan da snimi ovo drvo i koji je mogao da se kreće po "zemlji" paviljona, možete naći JEDNU fotografiju (tačnije dve, ali to je jedna ista, samo kadrirana na krošnju, autor Barbara Nefer, pogledajte ovde).

Odete na zvaničan sajt, i ... nema ni jedne slike drvodajza. Tačnije, ni jedne slike ni jednog ploda nekog povrća. Ako Vas zanimaju slike ove biljke i drugih plodova, posetite ovaj sajt ili ovaj. Verovatno najbolji izvor fotografija, po kvalitetu i prizorima, naćićete ovde.


Da se vratimo u "naš" virtuelni paviljon u komšiluku. Gde smo stali? Aha, slikanje i nije bilo neko, ali mani se slikanja, daj da se uradi glavna stvar - SEMENKE! Tu je biljka, tu su plodovi, dajte nam semenke, ne pitamo koliko košta! Šipak.

Semenke drvodajza nikada zvanično nisu puštene u prodaju. Samo sam na jednom forumu našao raspevanog amerikanca koji tvrdi da je poštom dobio 5 semenki ove biljke, u koverti sa oznakom EPCOT. 2010. godine. Nikada nije objavio fotografiju kovete niti je ikada više pisao o tome koliko mu je, čega i kako rodilo iz tih semenki (nisam našao njegove postove nakon tog, jednog).

Ali, nema veze, ako već nema zvanične prodaje, pametni smo mi. Nije dozvoljeno brati plodove, nemože im se ni prići, ali je na nekoliko mesta pomenuto da sve što se ovde uzgaja možemo pojesti u nekom od restorana. Znači, pravac kafana i daj odma` tri šopske, srpske, grčke,.... ma bilo kakve, samo da je paradajz u njima. I naravno, poneli smo lepe zgodne najlonske kesice u koje ćemo izručiti paradajz iz salate. Posle je sve lako.

Upotreba predatora u zaštiti biljaka,
Fotografija je vlasnistvo ThePhotoGardenBee foruma.
Khm. Niko Vas neće sprečiti u tome. Izgledali glupo, čudno ili bar malo uvrnuto, niko Vas neće prekorno pogledati i slobodno možete plodove odneti kući. Šta bude sa semenkama izvadjenim iz tih plodova, najbolje će nam pokazati - matematika.

Po nekim tehničkim karakteristikama objavljenim na internetu, poseta ovom paviljonu je organizovana tako da za sat vremena, ove biljke može da poseti 1600 ljudi. 10 sati dnevno, to je 16000 ljudi. OK, nije baš svaki dan vikend posle primljene plate ili praznik, pa da ovaj broj posetilaca svedemo na mnogo realniji broj od npr. 2000 ljudi dnevno. 60000 posetilaca mesečno. 720000 godišnje.

Koliko je medju njima baštovana, povrtara, studenata biologije i poljoprivrede, kolekcionara zaludjenih za ovo ili ono...? 5%? To bi bilo... 36000 "osoba X" godišnje. Skoro 100 osoba po danu. Znači, svakog dana, 100 ljudi dodje u ovaj paviljon sa istom željom - da nabavi seme ovih biljaka. Tačnije, u periodu od 2008-2011 godine, najmanje 150000 osoba je na ovaj ili onaj način došlo do semena ovog paradajza i odnelo kući to seme. Neka je medju njima bilo potpunih početnika, amatera, neozbiljnih, maleroznih, neodgovornih,... i nije im uspelo da iz ovih semenki podignu ovakvu biljku. Ali, šta je sa prevejanim, zelenoprstim maherima kojih je sigurno bilo, šta su oni dobili iz ovih semenki?

Isto to što bismo i mi dobili, da su sve ove biljke negde u našem komšiluku. Ništa.
Kako to znam? Da se meni desilo tako nešto, da sam došao do tih semenki i da mi je izrasla biljka bar 1% "mame biljke" (zamislite paradajz koji nije cherry i koji na sebi ima 320 plodova, to je 1%), šta bih uradio? Verovatno isto što i svaki baštovan - hvalio bih se na sva usta, ne bi bilo šanse da neke novine, internet, radio, vremenska prognoza, taxi službe, YouTube, Instagram, Pinterest, CNN, FB, Mesna zajednica i vojska ne čuju za moj "podvig". Slikao bih se iz 100 uglova sa celom familijom i pola ulice, štampao majce sa ovim drvodajzom i sve u svemu, ne bi moglo da se živi od mene.

Ali, kao što i sami možete da primetite, po novinama i po internetu, od svega toga nema ništa. Niko se ne oglašava. Nigde nema fanfara, reflektora, šljokica,...

Zato što iz ovih semenki ne raste ništa.

Što i nije najgore što bi vam se desilo da je cela ova priča kod nas, u komšiluku.

Spremni za drugu stranu medalje? Kliknite ovde.