(O)Farbaj me malo! 1. deo

Zašto srljamo u pogrešne izbore, bacamo novac i na kraju sezone ostajemo ogorčeni i razočarani? Šta je to što nas odvede izvan granica zdravog razuma i slepo poverujemo da će baš ta biljka, baš taj plod uspeti u našoj bašti? Šta nas natera da poverujemo da tako nešto uopšte postoji? 

Već sam pričao na ovu temu.

Pisao.

Pokazivao, OVDE

I opet pričao.

I opet.

I opet.

I... ne vredi.

Negde pred kraj decembra - početkom januara, kad već svi polako ludimo od blizine nove sezone i kad nam mirišu semenke iz skladišta i bude nas noću, kreće lov na nove varijetete, znane, neznane, trange-frange, plaćanja, beskrajnja iščekivanja poštara i kurira, čitanje, bookmark stranice, uporedjivanje cena,... Imali para - nemali, kupićemo nešto, pa makar gladovali i sadili u cipele (pošto većina NIKAD nema dovoljno prostora da posadi sve što želi).

Ali, u svoj toj vrevi (dez)informacija, prolete neke slike, neki oglasi, neke izjave od kojih mi se već ovo malo kose na glavi diže, a povremeno vidim i neku loknu. Da li je moguće da baš sve, ali sve lažirane, montirane, isfušerisane do besmisla fotografije plodova nadju naivne i neiskvarene duše kojima izvuku i to malo para što imaju?

Zato, da malo obnovimo gradivo, izgleda da neko nije pazio na časovima prethodnih desetak godina.

Da prvo pomenem slučajeve koji su sve redji - oglašavanje bez fotografija. Iako danas još uvek ima onih koji ne vole i ne koriste nove tehnologije, bar jednu fotografiju svako može da napravi. Postavljanje fotografija na bilo koji deo interneta (oglasni sajtovi, portali, društvene mreže) je sad dovedeno do "klikni i prevuci", tako da ni to ne može da bude opravdanje. A ako to ne uradi ni zbog čeg drugog, ono bar da svoju ponudu obogati i adekvatnom fotografijom, onda verovatno nije ni vredan pažnje. Opis može da bude i opširan i pravo malo literarno delo, bez fotografije, možete biti zavedeni da zamislite i očekujete nešto potpuno drugačije od onoga što prodavac nudi. Preporuka - zaobidjite, ili ako je nešto baš,  BAŠ povoljno, a već ste kupovali na tom mestu i bili zadovoljni, onda OK, ali opet uz jednu dozu rezerve.

Drugi "mamac" na koji se najčešće uhvatimo je veličina. Da li je u pitanju veličina plodova, broj plodova ili cele biljke - nebitno je. Kao insekti na noćnu svetiljku, nalećemo bez trenutka razmišljanja. O ovome sam dosta pisao OVDE, OVDE i OVDE, ali da kažem još jednom, kratko:

ITALIJANSKI DRVO-PARADAJZ NE POSTOJI!

SLIKA POD KOJOM GA PRODAJU NEMA VEZE SA ITALIJOM!

BILJKA SA SLIKE ODAVNO VIŠE NIJE ŽIVA.

NE, IZ KUPLJENOG SEMENA OVE BILJKE NEĆETE DOBITI DRVO KOJIM ĆETE PREHRANITI CELU ULICU.

E sad, ako me neko demantuje, pa mi pošalje slike iz svoje bašte sa nečim što je bar četvrtina ove biljke na slici, javno ću to objaviti uz sve čestitke, pohvale i primereno izvinjenje. I to je sve što ću reći na ovu temu, ikad. 

Sledeća slika je pogrešna na toliko načina, da mi se ne da ni da ih nabrojim. Ovako se prodaju "velike ljute paprike, najljuće na svetu". Zamislite koliko je visoko dete od jedno 2-3 godine, koliko su onda visoke oe stabljike paprika (imao sam Bishops Crown od skoro 2m, znam koliko paprika može da naraste) i da pomenem, trenutno najljuća, Carolina Ripper, kao i sve prethodno najljuće (Jolokia, Moruga, 7Pot,...) nisu duže od 5cm. Ali, ništa od ovog nije dovoljno, i dalje će biti onih koji će srećni i presrećni dati novac za ovo seme, posejati i na kraju gledati kako im raste neki Cayenne od 10-15cm (uz extra uslove 20-22cm).

Kako izgledaju zaista veliki plodovi, pisao sam OVDE, ali iako su u pitanju varijeteti koji inače prave velike plodove, da biste dobili plodove ovakve veličine, potrebne su vam godine rada, posebna prihrana i uslovi gajenja, klima, zaštita,... čitava nauka. Inače ćete dobiti plodove standardne veličine za taj varijetet.

Osim obećane veličine, lako nas zavedu i fotografije.

Budite realni. Iako sam rpvi koji zagovara razbijanje nekih stereotipa i otvaranja vrata bašti bojama i oblicima, ipak, neke boje zaista ne bih voleo da vidim u svojoj bašti, a realno, nisu ni moguće u prirodi. Evo jednog meni omiljenog primera preterivanja u ulepšavanju fotografija, ultra metalik paprike pravo sa neke druge planete. Već nekoliko puta sam ovu fotografiju koristio za ilustraciju ovog "problema", bolju nemam  a mislim i da nije potrebna:

Jedino ovaj Jalapeno u dnu levo izgleda kako-tako normalno, sve ostalo je overphotoshopirano.

Dve valjda najčešće korišćene fotografije koje ćete naći na bar 30% sajtova i oglasa u kojima se prodaje paradajz

Blak Krim, Black russian, Cherokee purple, Carbon, Black from Tula,...

Crni koktel, Black prince, Purple tomato, Purple cherry,...

Najverovatnije su u pitanju fotografije ko zna kad postavljene na neki od sajtova za prodaju fotogarfija, neko je tražeći dobru (bolju) ilustraciju za svoj sajt ili oglas otkupio pravo da ih koristi i postavio na net. Narednih 100 "umetnika" ih je skidalo sa tog sajta ili jedni od drugih, neko se "potrudio" da ih malo izmeni, ili da im doda boje koja će ih učiniti "atraktivinijim", umirao,okrenuo u ogledalu,... sve ista fotografija koja samo na delić sekunde izgleda drugačije od drugih. Bežite od ovih!

Prefarbavanje.

Poslednjih godina, pojavilo se dosta varijeteta koji imaju svetliju ili tmniju ljubičastu boju po sebi. Indigo Rose, Osu Blue, Black sun, Blak galaxy,... više nisu retkost. I da, zaista po sebi imaju vlo tamnu boju. Evo kako izgleda Osu Blue.

Osu Blue

Ali, ovaj varijetet, kao i većina ovih "crno-ljuičastih" ima "kvaku" - tamne boje su samo delovi ploda koji su izloženi Suncu, delovi ploda koji su u senci lista ili na drugoj strani, ostaju crvene boje.

Ovako ili onako, ovi plodovi NIKAD ne izgledaju kao na ovoj slici

a ne izgledaju kao ni na ovoj originalnoj kesici semenki iz Kine (ja sam mislio da se tamo deca već radjaju sa znanjem Photoshopa, uvek me iznenadi kako je neko mogao da napravi ovako nešto i pomisli da će nekoga prevariti. Ali, nije prevarant sam, tu je i prevareni, a njega ponekad nikako ne možeš spasiti :( ).

Slika sa kesice semenki, direktno iz Kine, "ljubičasti" paradajz

Iako sam dugo mislio da medju ove velikane "photshopiranja" niko ne može da se umeša, da je to TOP, ipak se  pojavio neko ko se izborio za mesto u ovom tekstu. Ovako neko prodaje Cherokee purple F1 (?!?). Ako ne mogu baš da budem 101% siguran da uopšte postoji F1 varijanta ovog starog paradajza, zilion posto sam siguran da ne postoji ovakve boje. Procenite sami.

Danas svaki klinac zna da obradi fotografiju u Photoshopu ili nekom sličnom programu i mogućnost "varanja" bilo koje vrste sve veća i veća. Na primer, da Vam ponudim neki od ovih varijeteta, za koji biste se odlučili? Šta mislite, koji je pravi i zbog čega?

Koji je pravi?

A da Vam ponudim paradajz sa sledećim opisom:

"Stari, vodeničarski paradajz, 15-20 krupnih plodova, izuzetno rano dozri, čvrst i nakon nedelju dana od berbe, vrlo ukusan, pogodan i za sokove i za pelate" i uz oglas stavim jednu od ovih slika, koju biste odabrali?

Prva slika je uradjena za malo više od pola sata, a ova donja, za petnaestak minuta.  Koja bi Vas prevarila?

Ko se ikada bavio obradom fotografije, verovatno za par minuta vidi lažnjake, ali ako nemate iskustva u tome, morate uraditi nekoliko stvari PRE nego naručite i platite seme. Ali, dosta za danas, o metodama kako da se odbranite i kako da prepoznate ovakve slike, u narednom blogu. Bacite pogled i na video na ovu temu

Ako mislite da Vam ovaj i ostali tekstovi pomažu da bolje i lakše odredite šta želite u svojoj bašti i kako da to nabavite, podelite to sa drugima. Sherujte da i drugi vide, da i drugima pomognemo :)

Do sledećeg čitanja,
Srdačan pozdrav :)

Drvodajz, poslednja senka legende

U svakoj legendi, postoji zrno istine. Ponekad, ono sija kao najsjajniji dijamant, ponekad je zamrljano i mutno, kao parčence stakla koje more valja po šljunku, ponekad se ne vidi,... ali je uvek tu. Da nije, ne bi bilo ni legende.

Drvodajz, malo mañana...

Malo podsećanja iz botanike - paradajz je višegodišnja biljka, puzavica. Bio je i vrlo otporan na sve boleštije i insekte dok ga nismo oslabili prekomernim, nerazumnim i često nepotrebnim prskanjem hemijom (da sad ne  ulazim u traktate o potrebi prskanja i čime se i kad prska u kakvoj bašti). Ako ga samo prskanje nije oslabilo, definitivno je ojačalo njegove protivnike koji su decenijama sve brže evoluirali u nove, otpornije i gnusnije sojeve.

Mi svakodnevno gledamo u strukove paradajza koji su oko 180cm (najčešće) kad su napolju i oko 2,5m kad su u plasteniku. Nije retkost da u plasteniku narastu preko 3m, a napolju oko 2,5 (ove mokre i naopake godine, imam bar desetak strukova u bašti koji su oko 2,5m). U tehnološki razvijenim sredinama gde je osmišljena proizvodnja visokih prinosa u "malim" prostorima nisu čudni plastenici u kojima rastu stabljike paradajza i 5m visoke, pune plodova. Naravno, u pitanju su specijalni hibridi, obilno hranjeni i prskani svime i svačime. Ovakve stabljike traže i poseban pristup u toku održavanja i branja, uglavnom su to specijalizovana vozila nalik onim viljuškarima koji u supermarketima idu izmedju gondola i podižu i spuštaju palete (sličan princip je i ovde s tim što na "paleti" stoji čovek koji upravlja "vozilom" i pokreće paletu/platformu gore-dole dok bere plodove). Znači, do neke granice se očigledno može, bez potezanja genetike i svemirskih tehnologija.

Ono što se definitivno ne može, to je  podizanje drvodajza, onakvog kakvog ga možemo videti u Diznilendu, u običnoj, porodičnoj bašti. Visoke stabljike, da. Duge stabljike, da (pre par godina smo imali zaperak koji je nekako ostao nezapažen dok ga nismo izvukli iz plastenika, bio je dug oko 6m). Stablo koje svojim granama pokriva sto i više kvadratnih metara i daje nekoliko hiljada plodova - ne.

Ali, ne bi bili ljudi da nemamo ljudske slabosti koje nas "krase". Poverovaćemo u  sve što nam se servira na pravi način. Zli bogovi taštine, uvek su uz nas.

Italijanski drvo-paradajz

Italian tree-tomato

Prvo, sami italijani nemaju pojma da ovaj paradajz postoji. U stvari, verovatno i oni na internetu povremeno nalaze oglase koji reklamiraju semenke ove "sorte" (ovo je planetarni fenomen), ali oni sami nemaju nikakve veze sa tim i ne znaju odakle ovo ime ovoj sorti.

Drugo, kada otkucate ovaj pojam u images.google.com, dobićete 80% već vidjenih slika iz Diznilenda i Kine, dok ostatak čine slike plodova (znači, ne vidi se kolika je stabljika) ili malo većih grmova (sudeći po nekoj prosečnoj veličini ljudi, ovi grmovi su uglavnom oko 2m visoki). Ni domaći "distributeri" se nisu proslavili prezentacijama ove sorte, ili nema slike ili su u pitanju vec vidjene slike iz belog sveta.

Hoćete mišljenje iz prve ruke? Imam seme ovog paradajza. Dobio sam ga u nekoj razmeni pre nekoliko godina i naravno da sam bio presrećan kad sam video ime na kesici. Našao mu super mesto za život i rast, da ima u blizini prirodnu potporu (neko osušeno drvo badema koje se ove godine povampirilo i pustilo nove grane?!). I šta je izraslo? Od najavljenih metara i metara stabla prepunog plodova, izrastao je "gigant" od 170cm, sa 5-6 plodova teških po 150gr. Bledunjavog ukusa.

"Projekat" sam ponovio i naredne sezone i dobio identičan rezultat. OK, neko će reći da možda kod mene nije htelo da raste više ili da sam dobio loše semenke, ali... setite se svega što sam napisao u prvom tekstu o Drvodajzu, o fotografijama i hvalisanju na sve strane kako mi je nešto EXTRA izraslo u bašti,... Pogledajte i ovaj video u kojem sam pričao i o zamkama i prevarama koje vam prete prilikom nabavke semenki preko interneta.

Ogromna većina nas nema uslova (ni para ni interesa) da paradajzu obezbedimo toplotu, vlagu i dovoljnu količinu svetlosti u novembru, decembru, januaru,... i da ga nateramo da "ne spava" već da i dalje raste, cveta i daje plodove. Jednostavno, to nije za "obične" baštovane i jednu običnu baštu i plastenik.  Ako vidite neku domaću fotografiju sa nečim bar nalik drvodajzu, javite mi. Želim da vidim da je bar nekome uspelo i napisaću bar dva ekrana hvalospeva takvom uspehu.

Do tad, ovo neće biti čak ni urbana legenda, već samo šarena laža.

A na drugom kraju sveta, pre skoro tačno 30 godina...


Hiponija i himawari

Shigeo Nozava ispod drvo-paradajza

17, marta 1985. godine otvoren je World Expo u Cukubi, malom gradiću blizu Tokija. Roboti, ogromni, svetlosni 3D objekti, najave buma video tehnologije,.... i zrno prirode u polusenci. Ako ste domaćin jednom takvom skupu, morate zadiviti svet u svakom pogledu. A za to vam je potreban genije. Ovog puta, japanci su ga našli u g. Shigeo Nozawi, agronomu i vlasniku jedne od većih svetskih kompanija koje se bave hidroponijom. Danas je hidroponija vrlo uobičajena stvar, nije baš da je svaka bašta hidroponska, ali nije više neko čudo i ljudi uglavnom znaju i razumeju principe na kojima se zasniva.

Medjutim, za ovu priliku, gospodin Shigeo i njegova ekpia, napravili su korak dalje.

Prvo, sam g. Shigeo je poželeo da ostvari sledeće - da podigne biljku (u ovom slučaju paradajz) u gotovo 100% idealnim uslovima. Tačnije, bez ičega što bi ometalo maksimalni rast i razvoj jedne biljke. Sprečiti razne štetočine, žive i nežive da dodju do biljke, bio je najlakši deo posla. Onaj teži deo je bio naći pravi odogovor na pitanje, šta je pravi optimum za jednu stabljiku paradajza? Dok tek raste, kad počne da cveta, kad se pojave plodovi,... Šta mu je sve od elemenata potrebno, u kom trenutku i u kojoj količini?

Trebalo im je nekoliko godina da nadju "formulu". Otkrili su šta je i u kojoj meri potrebno biljci u svakom trenutku njenog života. Sad tu dodje ono "drugo".

Drugo, otkrili su da tlo samo smeta biljci! Nepouzdano je, nekad više a nekad manje propusno za elemente kojima hranimo biljku, procenat vlage se stalno menja, raznorazne hemijske i biološke štetočine vrebaju i sve u svemu, biljka bi rasla brže i bolje kada je tlo ne bi usporavalo (ovo je manje-više osnova hidroponskog uzgoja). Sve je ovo uglavnom bilo poznato i pre izlozbe u Cukubi, ali...

Treće. Tlo ne samo što ima sve mane navedene u prethodnom pasusu. već i ometa priliv vazduha/kiseonika do korenog sistema biljke.

I zato su u hidroponske bazene ubacili pumpe i raspršivače i sve u svemu, jedan ekstra djakuzi za biljke. Stabljike su nad vodom bile 100% zaštićene od bilo čega što može da im smeta, a u vodi su dobijale sve najlepše specijalitete sa roštilja i grickalice i sve vreme uživale u brboćkanju privatnog djakuzija. Pa onda neko kaže da je život paradajza težak.

Rezultat - za 6 meseci, stabljika paradajza je bila debela 20cm, stablo visoko 3m i puštalo je bočne grane do 10m u krug. Dalo je 12-14000 plodova (ove dve vrednosti se najčešće pominju, tako da ćemo računati da ih je bilo 13000). Ono što je meni najlepše u celoj priči, ako je verovati tekstovima sa interneta, to je da je ovo postignuto  laboratorijski "nedirnutim" semenom.

Izraz "hyponica" koji je tada nastao je u stvari kovanica od High Technology i Hydroponica, označava spoj visoke tehnologije sa hidroponijom.

Ali, u čemu je extra posebna visoka tehnologija osim tih mehurića vazduha?

E, tu stupa na scenu "brat od genija, ludak", dr. Kei Mori.

Himawari (suncokret), sistem za "hvatanje" sunčeve
svetlosti i osvetljavanje prostora koji su u senci

Ako Kina ima problem sa mnogo usta a malo obradive zemlje, Japan ima problem, malo manje usta i mnooogo manje obradive zemlje. I zato, ne samo da moraju da smisle kako da sa male površine dobiju što više plodova, vrlo često moraju da smisle i samu površinu, koje uglavnom nema. Nabacuju kamenje i otpad uz obalu i time povećavaju površinu svojih ostrva, prave veštačka ostrva, pokušavaju da reše probleme visokogradnje na izuzetno trusnom području na kojem žive.... muka jedna.

I zato su iskoristili ovaj sveski skup da pokažu ideju koja bi mogla da bude od velike pomoći u rešavanju problema manjka zemljišta. Himawari (na japanskom, suncokret). Sistem koji u svakom trenutku prati položaj Sunca, hvata sunčevu svetlost i sistemom optičkih vlakana, tu svetlost sprovodi do prostora koji su u senci ili poptunoj tami.

U ovoj priči, g. Shigeo je mehurić+hidroponski uzgajao paradajz u hali koja je bila u polumraku, a svetlost dobijala sa krova hale uz pomoć "suncokreta" dr Moria. Eto, visoka tehnologija + hidroponija = hiponija.

Ovakav, očigledno izvodljiv i efikasan sistem uzgoja otvorio je mogućnost Japanu da iskoristi sve prostore koji su ispod površine zemlje, prirodne i veštačke, za uzgoj hrane. Osim ove primene, sistem "suncokreta" je pokazao još jednu vrlo dobru osobinu - blokira štetno UV zračenje tako da unutar prostora osvetljenog ovakvim sistemom, nema opasnosti od štetnih posledica po kožu i razvoja malignih promena.

Medjutim, ni to im neće biti dovoljno za zadovoljenje potreba za hranom. Poslednje što se može pročitati o dr Moriu je da radi na izradi himawaria za potrebe podvodnih plantaža. Ako je Artur Klark mogao da živi u kući budućnosti na dnu mora, što japanci ne bi mogli da u istim uslovima uzgajaju bašte?

Još uvek želite svoj drvodajz? Može.
Neću ni da pokušavam da sračunam koliko bi vam para, ljudi, opreme i sreće trebalo da ovakav poduhvat dovedete do nekog respektabilnog rezultata. 

Ja ću i dalje da sanjam da je u mojoj bašti, ničim izazvano, naraslo takvo drvo i da ću u njegovom hladu bar jedno leto piti kafu i gnjaviti Koju.

Srdačan pozdrav,

Manus Svetioničar

Drvodajz, drugi deo

(Izvinjavam se onima koji su sa prvog dela ove teme došli ovde što ću morati da one koji su slučajno banuli u drugi deo, zamolim da prvo pročitaju Drvodajz, prvi deo, pa se onda vrate ovamo. Jedino tako će sve što je napisano imati pravi smisao. Toliko).

 Kako je Miki Maus prevario Ivicu i Maricu?

Nekad je istina zarobljena u plesu "Hiljladu velova" i ponekad se tek nazre njen maleni i zamaglejni deo. Zato valja poskidati sve te dimne zavese, face-liftinge, marketinge i ostale "ulepšavače" stvarnosti da bi se videla.

Šta se zaista zna o ovom drvodajzu?

Nakon 16 meseci od sadnje i "isporučenih" 32000+ plodova, ovo drvo je preminulo. Na par foruma sam našao samo "drvo je od nečega obolelo i nisu uspeli da ga spasu". U  januaru 2010. je bio "brzi remont" celog paviljona i u februaru iste godine je ponovo pušten u rad. Sa novim, mladjim drvoparadajzom. Pada u oči da je "drveće" doneto iz Kine živelo mnogo duže (navodno, 7 godina), nego ono koje je "rodjeno" u USA. Mada, ruku na srce, i 16 meseci je više nego impozantno vreme za nas obične smrtnike koji jednu stabljiku paradajza gledamo u proseki oko 4 meseca.

 Menadžer celog ovog kompleksa je gospodin Yong Huang. Na ovo "drvo" je naleteo u Pekingu. To verovatno nije tačno. Pre će biti da je ovu biljku (i sve njene rodjake) našao na sajmu poljoprivrede u Shouguangu, na severu Kine. Ne samo drvo paradjza, tamo su izlagani i drvo-paprike, ogromni plodovi kukuruza, Celu galeriju slika iz paviljona u Kini, možete videti na stranicama sve popularnijeg kineskog šoping sajta Allexpress, ovde. Tamo možete i da naručite semenke ovog drvodajza po ceni od samo 10$ za 5 semenki (2$ semenka, mislim da nikad i nigde nisam video skuplje seme paradajza, tako da je za mene, ovo svetski rekord). Želite ove semenke? Sačekajte još malo.

U Kini živi skoro četvrtina čovečanstva, a na raspolaganju imaju samo 10% obradive površine (gledano u odnosu na površinu planete). Znači, treba im hrana, traba im mnogo hrane i nemaju dovoljno mesta gde da tu hranu porizvedu. Znači, "nove tehnologije", "prodori" u biologiji, poljoprivredi, tehnolgiji hrane,... sve više postaju samo eufemizmi za GMO (mislim na pojavu novih sorti, jačih, većih, rodnijih,...). Drugim rečima, taj raskošni, veliki, zabavni sajam poljoprivrede u Shouguangu jednim delom jeste pokazivanje dokle se došlo u mračnim dubinama GMO laboratorija. iz tog "miljea" je drvodajz stigao u Diznilend.

Ali, da je samo to.

Ako pogledate na Wikipediji stranicu posvećenu ovom projektu, možete u desnom delu ekrana videti i spisak sponzora. videćete da je 14 godina, glavni sponzor ovog projekta bila ne kompanija Disney, već Nestlé (1993-2007). Na "zilion" mesta po literaturi ćete naći optužbe da Nestlé možda i najviše zaradjuje na GMO. "Kraljica GMO" je izraz koji nije redak na internetu. Ljudi iz Nestlé-a nemogu da poreknu da u njihovim prozivodima ima GMO sastojaka, ali su to lepo upakovali (onaj mrmot je čudo jedno, tako mlad, a tako sposoban....) u saopštenje "Nestlé does not produce GMOs but some of our products may include ingredients derived from GMOs." (Mi ne proizvodimo GMO ali je moguće da neki naši proizvodi sadrže GMO sastojke). Nije g**no nego se pas snuždio. Ceo šareni paket ulepšane istine možete pročitaati ovde. No passaran, kažu kanadjani.

Od 2007 do 2011 nema glavnog sponzora, a onda se pojavljuje jedan od najvećih proizvodjača i distributera hrane (najviše voća, uglavnom banana), Chiquita.

Malo poslovne logike. Svako sponzorstvo je dvosmerna ulica, "ja tebi pare, ti meni....". mesto one tri tačke uglavnom idu pojmovi kao što su reklamiranje i pojavljivanje mog brenda na takav način da će ga videti ogroman broj ljudi, možda prodaja mog proizvoda u tvom objektu, nešto korz šta će se moja investicija isplatiti, pa i viđe od toga, zaradiću, direktno ili indirektno.

Ako pogledate raspoložive fotografije, zvaničan sajt, propratne sajtove,... nigde nećete videti istaknut simbol Chiquite, u paviljonu ima i nešto stabala banana ali ona nemaju niakkve direktne veze sa ovim brendom, u restoranima u okviru kompleksa se ne prodaje hrana koju je tu donela Chiquita, prodaje se hrana proizvedena u ovom kompleksu,... Pa za šta im Chiquita daje novac svake godine (tačan iznos ne znam, ali je verovatno milionski)?

Lagani skok u Centralnu Ameriku, pa Južnu, pa malo Azije,...

Banane su voće koje se najviše proizvodi na ovoj planeti. Med tim milionima tona proizvedenih banana, ubedljivo najveći procenat pripada sorti Cavendish. Decenije potenciranja odredjenih osobina ove sorte, puno laboratorisjkog rada, uništavanje svega što je različito i odsustvo mozga, dovele su do toga da je ova sorta danas monokultura. Ne razmnožava se semenom. Svako stablo i svaki plod su gotovo 100% identični. Gotovo da su klonovi. I zato, kad se pojavila boljka koja je mogla da obori jedno stablo - mogla je da obori sva! Dobro, nisu sva stabla zaražena i uvenula, ali ogromne plantaže ove sorte u Centralnoj i Južnoj Americi, Centralnoj Aziji i Dalekom Istoku su teško pogodjene, neke i uništene. Panama bolest korena banane ( Fusarium wilt).

Poznata još od pedestih godina prošlog veka, strpljivo je čekala da njene žrtve budu uniformisane, bezlično identične i potpuno nesposobne da se bilo čime osim teškom hemijom odbrane (jedno od sredstava koje se koristi na plantažama u Kostariki, DBCP, dokazano izaziva neplodnost kod ljudi ).

I tako, istrebivši sve podsojeve ove sorte, bananameni planete zemlje su je oslabili i onemogućili da se odbrani bilo kakvim prirodnim putem jer ne samo što su biljke jednake, one se više nemogu oprašivati, tako da i ako donesete polen neke druge sorte, on je potpuno neupotrebljiv na banani Cavendish. Jedino prirodno rešenje bi bila demonokulturizacija, tj. dugo i mukotrpno vraćanje ove sorte u prirodne tokove, vraćanje biodiverziteta i stvaranje mogućnosti da se razviju novi sojevi ove biljke otporniji na bolesti.

Ali, niko neće da čeka. Biznis traži novac, traži ga sad-odmah i niko neće da čeka 10-20 godina da se stanje promeni na bolje. Traže se ultra brza rešenja. A kud ćeš brže od laboratorije i GMO?

"Genetic engineering is one of the best hopes for saving the Cavendish. That being said, it’s had no effect on what we see at the market because there has been no successful one yet. Plus, it's illegal to sell GM products in much of Europe and Americans are still wary of the goods.
Even though [GM is] the best hope in terms of building resistance to the disease for Cavendish itself, the better hope is diversity. In the search for a genetically modified banana you’re essentially looking to replace one monoculture with another, which is a doomed strategy."


Iako je potpisnik sporazuma koji obavezuje na smanjenje površine koja je pod GMO usevima, Chiquita i te kako koristi mala vrata u zakonima mnogih zemalja da bi u delo sporvela rezultate ove studije (pasus koji počinje na dnu strane 6) koja kaže (parafraziram) - ako na pakovanju piše da je unutra GMO, mnogi kupci će razmisliti da li da kupe taj proizvod, medjutim, ako je u pitanju, veliki i poznat brend, pisalo ili ne, ljudi će kupovati. Banane sa genima riba kao i FlavrSavr paradajz), banane sa genima koji bi trebalo da imaju efekat kao vakcina protiv Hepatitisa B, banane sa genima za boju, miris, ukus i pre svega spoosbnost za dugo stajanje bez da počnu da omekšavaju,.... samo izvolite.

I tako, veliki umovi misle isto, pa su Dizni i Chiquita spojili zabavno i korisno, bananeri pare, a Šilja i Baja Patak prelepu, super modernu i provereno efikasnu laboratoriju koju sam pomenuo na početku ove priče (bejah pričao nešto o paradajzu?). Nema bolje reklame za uspešan rad od očiglednih impozantnih rezultata, drvodajz, limun od 4 kila, krastavci, tikvice, jagode,... sve veliko, jako, zdravo, bujno,... Pa što ne bi napravili i bananu otpornu na Panama gljivicu?

Opa, ček` malo, pa to bi značilo da se u tom predivnom Living with the land (Živeti sa zemljom) nalaze GMO biljke?!

Ako Vas sve napred navedeno nije navelo da bar pomislite da je ovo što vidite na slikama GMO, pročitajte šta o tome kažu oni koji su u ovoj "temi" mnogo više i duže nego ja.

Natural News, 14, maj 2012., "U Diznijevom Living with the land, deca bivaju učena da je GMO
agrokultura divna i zabvna stvar za celu porodicu."

Ako ovo iznad nije dovoljno, evo i konkretnog pitanja i odgovora:

Izvor: Inhabitat

Uz veselu družinu crtaća iz našeg detinjstva, nekoj novoj deci se servira GMO hrana, pokazuju im se prizori kao iz priče o Čarobnom pasulju, bajka je živa, bajka je lepa, bajka je OK. Ovaj drvodajz, san svakog povrtara je ukaljan pečatom profita i ljudske nezasitosti. Namerno kažem "ovaj" jer ne gubim nadu da će i moja bajka, bajka o drvetu-paradajzu u čijem hladu ću piti kafu i kuckati nove tekstove, ipak negde posoji.

E da, umalo da zaboravim, danas je cena karte (za ceo kompleks) 94$!

I šta sad, još želite one semenke? Možda ipak neki stari Brandywine ili Bosanski žuti, Makedonski krupni, Crni rus,...? Nije baš o glavu da vadite riblju krljušt iz paradajz salate, jel` da?

Srdačan pozdrav

Manus Svetioničar

Drvodajz, prvi deo

Već sam pisao o ljudima koji uzgajaju ogromne plodove povrća. Obično višegodišnji trud, ogromna ulaganja, mrva sreće i verovatno mnogo znanja i talenta za baštu, omogućilo im je da s ponosom pokazuju svoje plodove i verovatno ostvare neku zaradu baveći se ovakvim vidom uzgoja. Takodje, napisao sam i šta je sve "za", a šta "protiv" takvog uzgoja u jednoj "svakodnevnoj", "porodičnoj" bašti. Ceo tekst možete naći ovde.

Medjutim, reakcija koju slike na super plodove izazivaju kod jednog prosečnog baštovana nisu ni pola onoga što mu učini jedna od narednih slika, Sveti Gral tomatolenda i nedohvatni ćup na kraju duge. Ovo prekidaja svaki smisleni kontakt linije oči-mozak-usta i mnogi se iz ovog stupora bude samo sa jednom mišlju - HoćuMogu! 

Surovi i ledeni sekundi budjenja, nikako ih izbeći :(

Paradajz od jednog ara.

Za razliku od velikog broja raznih fotomontaža i "ulepšavanja" u photošopu, na ovim slikama je sve tako kako jeste. Ogromno drvo-paradajz koje prekriva površinu oko jednog ara (10x10m, tačnije 100kvadratnih metara za one manje vične mernim jedinicama). Plodovi su pravi, crveni, okrugli, oko 100gr u proseku. I da, dobro ste pročitali, paradajz-drvo sa ove slike je dalo 32 194 ploda za 16 meseci života!

Pa ko ne bi voleo da ovako nešto ima u svom dvorištu? Zalivaš jednu stabljiku i hraniš celu mesnu zajednicu i par javnih ustanova pride. I ostane ti pola tone soka za zimnicu. Pfffffff.

Valjda je glavni problem sa svima nama što videvši jednu ovakvu sliku, isključimo razum, logiku i sve one normalne reakcije jednog običnog baštovana. Kad vidite nešto lepo i neobično u nekoj drugoj bašti, obično pitate "kako se gaji, da li mu trebaju neki posebni uslovi, da li moze da raste kod mene?...". Ne, u ovom slučaju, ovakva reakcija najčešće izostaje i cela konverzacija se svodi na DAJSEMEDAJDAJDAJ.

Umoran od pojedinačnih objašnjavanja i uveravanja da je ovo samo pusti san, evo da napišem šta se nalazi iza famozne slike (i od sad svakog ko me pita za seme ove sorte, saljem na ovaj link, prvo da procita, da potpise da je procitao i da mu na kraju ne dam to sto traži). I to ne zato što ne dajem semenke - i dajem i prodajem, već...

Jedna od retkih slika ovog drvodajza koja se razlikuje
od ostalih, autor Barbara Nefer

Kompanija Dizni je 1. oktobra 1982 pokrenula projekat  "Living with the Land", u Buena Visti, na Floridi. Medju mnogim tematskim sadržajima (tropska šuma, egzotične biljke, ...) pokrenut je i deo nazvan EPCOT Greenhouse (EPCOT je skraćenica za Experimental Prototype Community of Tomorrow, Eksperimentalni Prototip Zajednice Budućnosti), u kojem su na nesvakidašnji način (vozite se gondolom po uzanom, krivudanom kanalu napravljenom na "podu" staklenika) izloženi "plodovi budućnosti", najnaprednije tehnike u uzgajanju poznatih vrsta povrća. Može se videti ovo paradajz-drvo, limun teži od 4kg, bundeve raznih oblika (glava Miki Mausa je jedna od najpopularnijih, takodje se uzgaja i krastavac ovog oblika, u posebnim kalupima). Paradajz-drvo je samo jedno od "čuda". Hidroponski uzgoj, aeroponija, vertikalni uzgoj,... samo recite.

U biolaboratoriji smeštenoj odmah do staklenika je nekoliko ekipa naučnika koji rade na svojim projektima u jednom od najboljih i najlepših mesta za rad. Sva proizvedena hrana se služi u nekoliko tematskih restorana u blizini staklenika, a višak se šalje pripadnicima američke vojske. Sreća jedna, neopisiva.

E sad, od prvog trenutka kad sam video sliku ovog paradajz-drveta, oglasilo mi se ono malo prašnjavo zvonce negde na vrhu ledja. I ne znam kako da ovo objasnim a da ne zazvučim senzacionalistički, sa dozom fatalizma i patosa kao većina internet-novinara čije tekstove možemo da pročitamo u poslednje vreme.

Osim da se poslužim nečim za šta se nadam da još uvek imam i da imaju svi oni koji čitaju ovaj prilog. Zdravim razumom.

Da sve ovo što je poznato o ovom "drvodajzu" i celoj Miki-Maus-kupoli virtuelno prebacimo bliže nama, Beograd, Novi  Sad, Zagreb, Sarajevo, Skopje,... bilo gde u regionu. Da li bi svaki baštovan koji je ikada imao bar jednu travku u saksiji poželeo da ode i vidi ovo "u živo"? Naravno da bi. Koliko košta da košta (2009. godine je cena karte za ovaj paviljon bila od 16-19$).

Fotografija je vlasnistvo ThePhotoGardenBee foruma.

Šta biste uradili kad dodjete tamo? Verovatno bi svi poželeli da se slikamo pored jedne takve biljke. Ali, nemoguće, hodanje pored ovog drveta i uopšte, pored bilo koje grupe biljaka nije izvodljivo, sve vreme ste u gondoli koja konstantnom brzinom ide kanalom kroz paviljon, sećate se opisa sa početka teksta?. Nema veze, zato ćemo slikati iz gondole, ali,... verovatno postoji samo par uglova iz kojih se ovaj drvodajz vidi kako treba. Posledica toga je da skoro sve slike koje je moguće napraviti iz gondole, liče jedna na drugu i ni jedna nema neki lični pečat, ne vide se posetioci (osim u par slučajeva izrade "reklaminh" fotki sa posebnom dozvolom).

Do 2006.g. u ovom paviljonu su bile organizovane posebne ture koje su se zvale "Behind the seeds" i za vreme kojih su grupe posetilaca sa stručnim vodičem išle od biljke do biljke (može se naći par fotografija iz tog prerioda). Svi su bivali ljubazno zamoljeni da nikako ne beru plodove, jer je svaki ubrani plod mora da bude registrovan i zaveden od strane nezavisnog lica. Navodno, niko se nije oglušio o ovu molbu. Takodje (neprovereno, ali ajd`), drvodajzi koji su se mogli videti 2006.g.  su bili stari 7 godina(!) i bili su doneti iz Kine.

Bez obzira na mnogobrojne pohvale upućene organizaciji i kvalitetu ture "Behind the seeds", ova tura je ukinuta i od 2007.g. postoji samo "standardna" tura Living with the land. Koji je potejncijalni razlog za ukidanje "šetnje medju biljkama" pričaću u drugom delu ove teme.

Ovakva situacija je dovela do toga da nigde (images.google.com, forumi...), nema neke drugačije slike ove biljke. Čak i na blogu profesionalnog fotografa koji je pozvan da snimi ovo drvo i koji je mogao da se kreće po "zemlji" paviljona, možete naći JEDNU fotografiju (tačnije dve, ali to je jedna ista, samo kadrirana na krošnju, autor Barbara Nefer, pogledajte ovde).

Odete na zvaničan sajt, i ... nema ni jedne slike drvodajza. Tačnije, ni jedne slike ni jednog ploda nekog povrća. Ako Vas zanimaju slike ove biljke i drugih plodova, posetite ovaj sajt ili ovaj. Verovatno najbolji izvor fotografija, po kvalitetu i prizorima, naćićete ovde.


Da se vratimo u "naš" virtuelni paviljon u komšiluku. Gde smo stali? Aha, slikanje i nije bilo neko, ali mani se slikanja, daj da se uradi glavna stvar - SEMENKE! Tu je biljka, tu su plodovi, dajte nam semenke, ne pitamo koliko košta! Šipak.

Semenke drvodajza nikada zvanično nisu puštene u prodaju. Samo sam na jednom forumu našao raspevanog amerikanca koji tvrdi da je poštom dobio 5 semenki ove biljke, u koverti sa oznakom EPCOT. 2010. godine. Nikada nije objavio fotografiju kovete niti je ikada više pisao o tome koliko mu je, čega i kako rodilo iz tih semenki (nisam našao njegove postove nakon tog, jednog).

Ali, nema veze, ako već nema zvanične prodaje, pametni smo mi. Nije dozvoljeno brati plodove, nemože im se ni prići, ali je na nekoliko mesta pomenuto da sve što se ovde uzgaja možemo pojesti u nekom od restorana. Znači, pravac kafana i daj odma` tri šopske, srpske, grčke,.... ma bilo kakve, samo da je paradajz u njima. I naravno, poneli smo lepe zgodne najlonske kesice u koje ćemo izručiti paradajz iz salate. Posle je sve lako.

Upotreba predatora u zaštiti biljaka,
Fotografija je vlasnistvo ThePhotoGardenBee foruma.

Khm. Niko Vas neće sprečiti u tome. Izgledali glupo, čudno ili bar malo uvrnuto, niko Vas neće prekorno pogledati i slobodno možete plodove odneti kući. Šta bude sa semenkama izvadjenim iz tih plodova, najbolje će nam pokazati - matematika.

Po nekim tehničkim karakteristikama objavljenim na internetu, poseta ovom paviljonu je organizovana tako da za sat vremena, ove biljke može da poseti 1600 ljudi. 10 sati dnevno, to je 16000 ljudi. OK, nije baš svaki dan vikend posle primljene plate ili praznik, pa da ovaj broj posetilaca svedemo na mnogo realniji broj od npr. 2000 ljudi dnevno. 60000 posetilaca mesečno. 720000 godišnje.

Koliko je medju njima baštovana, povrtara, studenata biologije i poljoprivrede, kolekcionara zaludjenih za ovo ili ono...? 5%? To bi bilo... 36000 "osoba X" godišnje. Skoro 100 osoba po danu. Znači, svakog dana, 100 ljudi dodje u ovaj paviljon sa istom željom - da nabavi seme ovih biljaka. Tačnije, u periodu od 2008-2011 godine, najmanje 150000 osoba je na ovaj ili onaj način došlo do semena ovog paradajza i odnelo kući to seme. Neka je medju njima bilo potpunih početnika, amatera, neozbiljnih, maleroznih, neodgovornih,... i nije im uspelo da iz ovih semenki podignu ovakvu biljku. Ali, šta je sa prevejanim, zelenoprstim maherima kojih je sigurno bilo, šta su oni dobili iz ovih semenki?

Isto to što bismo i mi dobili, da su sve ove biljke negde u našem komšiluku. Ništa.
Kako to znam? Da se meni desilo tako nešto, da sam došao do tih semenki i da mi je izrasla biljka bar 1% "mame biljke" (zamislite paradajz koji nije cherry i koji na sebi ima 320 plodova, to je 1%), šta bih uradio? Verovatno isto što i svaki baštovan - hvalio bih se na sva usta, ne bi bilo šanse da neke novine, internet, radio, vremenska prognoza, taxi službe, YouTube, Instagram, Pinterest, CNN, FB, Mesna zajednica i vojska ne čuju za moj "podvig". Slikao bih se iz 100 uglova sa celom familijom i pola ulice, štampao majce sa ovim drvodajzom i sve u svemu, ne bi moglo da se živi od mene.

Ali, kao što i sami možete da primetite, po novinama i po internetu, od svega toga nema ništa. Niko se ne oglašava. Nigde nema fanfara, reflektora, šljokica,...

Zato što iz ovih semenki ne raste ništa.

Što i nije najgore što bi vam se desilo da je cela ova priča kod nas, u komšiluku.

Spremni za drugu stranu medalje? Kliknite ovde.

Opčinjeni veličinom

Ponudiš li *našem čoveku (osoba iz bilo koje države regiona, starija od 17 godina. Ma šta regiona, planetarno) beli krastavac, ljubičasti krompir, prugasti paradajz,... odmah će da skoči od stola i vikne GMOsr**njeotrovbolestsitinormalan?! Istoj osobi ponudite plod teži od kilograma (ukus, miris i boja su nebitni, nebitno je i ime sorte) i postajete njegov lični Gospodar univerzuma, Neprikosnoveni Mag Bašte i Objekat obožavanja. Ponudite li seme/pelcer/sadnicu koja će dati takav plod - samo nebo je granica obožavanja Vaše ličnosti i dela.

Baštenski monstrumi

Vanserijski veliki plodovi nisu retkost. Većinu povrtarskih vrsta smo navikli da  vidimo u odredjenoj veličini (npr. paradajz je najčešće 150-200g težak). Plodovi paradjza bez ikakve dodatne muke mogu narasti i veći od 1kg, skoro u svakoj bašti se zalomi po jedan takav gigant, "onaj" po kojem se pamti cela sezona. Po Ginisovoj knjizi rekorda, najveći paradajz do danas je uzgojio G. Graham iz Edmonda u Oklahomi (USA) 1986, godine i bio je težak oko 3,5kg (ovaj podatak je verovatno tačan ali ga treba uzeti sa rezervom, u Ginisovu knjigu ulaze rezultati koji su provereni od strane Ginisove komisije koja se PLAĆA, što znači da nije isključeno da negde po belom svetu rastu i krupniji plodovi ali njihovi vlasnici ili ne mare za Ginisa ili jednostavno, nemaju para/ne žele da ih daju za potvrdu rezultata i ulazak u knjigu. Skoro sam čuo za neku našu porodicu koja je imala jagodu tešku oko 250 grama! I šta su uradili? Pojeli je, šta bi drugo :)).

John Evans sa najvećim plodom
šargarepe, 8,5kg!

Skoro je opet u žižu naše internet javnosti dospeo gospodin John Evans sa Aljaske, čovek koji decenijama ruši rekorde u veličini plodova nekih sorti povrća. Najveća šargarepa, najveća glavica kupusa, krompir,  tikvice,... Želeći da na geografskoj širini na kojoj je leto kratko i hladna jesen brzo dodje, iz svoje bašte izvuče maksimum, decenijama je razvijao svoj "kompost čaj sa dodacima" za koji tvrdi da je 100% organski. Rezultat - 7 svetskih rekorda! Gospodin Evans nije jedini. Valjda na svim meridijanima ima zelenorukih genijalaca koji znaju da u baštama postignu maksimume o kojima nismo ni sanjali. Pa i kod nas, ne prodje ni jedan skup poljoprivrednika posvećen nekom povrću a da u zvaničnom progamu nema stavke "naj...". Znači, moguće je.

Na ovoj stranici imate nekoliko registrovanih svetskih rekorda u uzgajanju velikih plodova povrća,

Kako?

Internet je pun saveta o tome kako se uzgajaju rekordne veličine ploda paradajza (primenljivo i na bilo koju drugu povrtarsku vrstu). Najćešće su to "kalemljenja" nekoliko stabljika tako što se 3-4 stabljike preseku i ostavi samo njihov koreni deo i desetak cm nadzemnog dela, a onda sve to "spoji" sa stabljikom odabrane sorte (najčešće se biraju Big Beef, Brandywine Pink ili Red, Beefmaster,...). Praktično se napravi jedna stabljika sa 4-5 korenih sistema, da bi što veća količina hrane i vode mogla da se povuče iz tla. Obično se ne gaje posadjene u zemlju već u neki veći kontrolisani ili zaštićeni prostor na čijem je dnu obezbedjena drenaža. Kad dodje vreme cvetanja, uklanja se većina cvetova, ostavlja ih se samo par da bi sva snaga koju biljka upija bila usmerena na razvoj samo par plodova, često i samo jednog ploda.

Peter Glazebrook (UK) sa "glavicom"
crnog luka, teškom 8,1kg.

Ovde takodje postoje razne teorije o tome koje cvetove treba ostaviti, prve ili ne, svetlije, tamnije, veće, bliže glavnom stablu,... ovo je već beskrajna zona čarolija zelenorukih čudaka koji se 24/7 muvaju po baštama. Ono o čemu NIKO ne govori, to je čime hrane ove super-biljke. Nema ono "organsko", "neorgansko", "laboratorije",... Ni Wikileaks nikada nije objavio ni jedan od ovih čarobnih recepata. Najviše što ćete pročitati na ovu temu su spremanja raznoraznih "čorbi" od raspadnutih biljaka (kojih, u kojoj razmeri?), stajnjaka raznih vrsta (kojih, u kolikoj meri?) uz OBAVEZNU napomenu da unutra ima još koječega ali da je to tajna. Ono što nećete naći za dž, naćićete spakovano u razne boce i praškove, po ni malo lepim cenama. Da li i u kolikoj meri ovi supstrati (obavezno sa natpisima, ORGANIC, EXTRA, MEGA i sl.) zaista "rade posao" na biljkama po belosvetskim baštama, prepustiću Vama da sami otkrijete. Ono što znam od par ljudi koji se bave uzgojem extra ljutih paprika, razni dodaci ishrani ovih biljaka zaista čine razliku od "malo iznad proseka" do "odlično". Da li je tako i u svetu paradajza, ne znam.

Ako smem da pitam, zašto?

Da se ne lažemo, verovatno bi svako od nas ko bar povremeno udje u baštu voleo da ima bar JEDAN plod ekstremne veličine. Ja svake godine započnem rad u bašti sa jasnom slikom u glavi koje sorte će tu biti i da će najveći plodovi biti oko 600 grama. Naravno, onog momenta kada medju zelenim plodovima vidim neki koji će biti oko 1kg - do kraja dana ne hodam po zemlji, već lebdim medju stabljikama. Da li treba da pomenem da TAJ plod do kraja sezone, ima veći deo moje pažnje, a kad ga uberem, pokreće se poseban, kraljevski protokol za transport ploda od bašte do kuće (dramatičnih 27m prepunih opasnosti po moje "blago"), fotografisanje iz 78 uglova sa svim varijantama svetlo-senka-okolni objekti i na kraju, prvi prolazak noža kroz meso istog, vadjenje i biranje semenki,.... Ekstaza.

Zašto tako reagujem(o)? Ima tu dosta taštine, sigurno. Malo hvalisavosti (show off što bi rekli u filmovima), malo zadirkivanja drugih baštovana i komšija, malo lascivnih sterotipa u vezi važnosti veličine (još ako je plod adekvatnog oblika - čist penal :)).

Na kraju, plod nemože da stoji "večno" i valja ga iskoristiti. Paradajz veličine 1kg će bez problema pojesti 2-3 ljudi u običnoj salati. Ako se nekome posreći pa ima desetak i više plodova ove veličine, lako će se skuvati sok ili kečap i opet će najveći deo ovih plodova ostati sačuvan za dalju upotrebu. Super.

Ali, šta raditi sa glavicom kupusa velikom 20kg? Isecati trake široke desetak cm i praviti sarmice, 2-3 meseca? Šargarepom od 15kg? Tikvicom od 25kg (verovatno jedan od najboljih primera pogrešno upotrebljeng deminutiva)? Celer od 20kg? Da li biste ikad takav jedan plod kupili na pijaci (mislim na redovnu kupovinu, ne na kupovinu jednom, iz zezanja)? Verovatno ne.

Ne, nije pogrešna slika. Na slici je "instalacija" koja Vam je
potrebna ukoliko želite da odgajate ekstremno duge
šargarepe (trenutno najduža je duga 5,84 metara!)

Nije puka navika da kupujemo plodove paradajza od 150-200g. Plodovi ove veličine su otporniji na stajanje (ja još nisam video neku od "velikih" sorti da može da ostane sveža više od 2-3 dana nakon branja. Uglavnom nakon ovog vremena počne rapidno da mekša, gubi ukus i propada). Pre ćemo kupiti 30 šargarepa od 100g nego jednu od 3kg. Zamislite bizarnu situaciju da od "trupla" šargarepe teškog nekoliko kilograma, odsecate par stotina grama koliko vam je potrebno za obrok. Šta uraditi dalje sa tako "načetim" plodom? Sa manjim plodovima se lakše manipuliše (probajte da narendate ili sitno nasečete tikvicu od 15-20kg). Osim ako niste vlasnik nekog većeg restorana ili ne spremate na dnevnoj bazi stotinak obroka (vojska, veće fabrike), ovakvi plodovi su u prosečnom domaćinstvu najvećim delom neupotrebljivi.

Neke sorte su same po sebi razvijane da daju što veće plodove. Najpoznatija je Atlantski džin (Atlantic giant), bundeva koja se uglavnom koristi za jurenje svetskog rekorda (trenutni je nešto preko 600kg).  Ali ona ima svoju vrlo opravdanu namenu - vrlo je bezukusna, pa samim tim i nije za ljudsku ishranu (nije otrovna, samo je ukus nekako "prazan" i bez obilnog dodavanja šećera, vanile, cimeta i sl., ostavlja vam utisak da ste jeli neki plastificirani žele). Medjutim, ova bundeva je odlična stočna hrana i koristi se prevashodno u te svrhe. Za 7-8 bundevi od stotinak kg, možete da podignete par lepih prasća, jel da?

Iako nije 100% pravilo, većina malih plodova je sinonim za mlad plod (npr. salata), pun ukusa i mnogo prijatniji pod zubima i jezikom. Slično razmišljamo i kad su u pitanju neke druge namirnice (npr. meso). Nešto jako veliko kod većine ljudi budi asocijacije na staro, bezukusno, teško za žvakanje i varenje.

Zato, da pitam opet, zašto?

Osim čiste hvalisavosti, ponekad opravdane željom da pokažemo da možemo da uradimo nešto (ili da dokažemo drugima koji su tvrdili suprotno), osim neke malo čudne želje da se pokažu znanje, veština i iskustvo u bašti ili možda samo iz čiste zabave, nema nekog posebnog razloga za jurnjavom ka što većim plodovima. Ako pogledate tekstove o tome kako uzgajati velike plodove, videćete da tu ima svačega, od strogo utvrdjenih pravila sadnje, kad, gde, kako, pripreme supstrata, zalivanja, prihrane, zaštite,... pa sve do posebne logistike koja mora da prati celu priču, posebne konstrukcije i korpe koje drže velike plodove ili čitave platforme sa točkovima i hidraulikom za one koji uzgajaju ogromne bundeve.

Tim Mathison, Napa, Kalifornija, drži trenutni svetski rekord u veličini bundeve - 2,032 funti (921,6kg!)

Neki su od ove teme napravili čitav porodični posao - uzgajaju ogromne plodove i odlaze na mnogobrojna takmičenja sa velikim fondom nagrada - negde i po nekoliko hiljada evra za pobednika. A pobeda vuče i dobar novac od snimljenih fotografija koje se kasnije koriste u reklamne svrhe, pisanja knjiga, prodaje "čarobnih" semenki, susptrata, prihrane,... Ali to u nekim drugim i dalekim zemljama, ne kod nas. Kod nas ćete dobiti tapšanje po ramenu, 3 minuta zavisti drugih učesnika u dogadjaju i ako ste neoprezni, neko će vam na kraju ukrasti fotografiju sa interneta i objaviti je na nekom svom sajtu.

Znači, ako baš želite da se oprobate - prvo dobro sve pročitajte. Odredite vrstu i sortu povrća koju ćete gajiti, pokupite što više saveta za i protiv, i samo napred! Javite mi rezultat.

I obavezno, napišite koliko i kakvih muka ste imali dok ste do njega došli.

Srdačan pozdrav
Manus Svetioničar


p.s. ovo je jedan od priloga u kojem zbog prirode same teme i ljudi koje ovde pominjem, ne koristim svoje originalne fotografije već one pokupljene sa interneta. Napominjem, da one nisu moje vlasništvo.

Crno-beli paradajz - posledice

Da završim sa ovom pričom o zabludama. Nije da ih nema još, ali mislim da je i sve ovo što sam do sad pomenuo dovoljno deprimirajuće  da ne moram dalje da crnim farbam crno. Paint it black (ali ne Kebina verzija).

Stvoren je savršen krug. I u krugu - novac. Ne znam da li "novac (p)okreće svet", ali je svakako centar ovog kruga. A oko centra...?

Proizvođači. Žele da sa parcela koje poseduju prikupe najveću moguću količinu plodova. Što više plodova, to više para, Što više para, njihove porodice će živeti bolje i to je sasvim OK.

Trgovci. Ako proizvođač ima dosta plodova, pogotovo ako je svima dobro rodilo, otkupna cena će biti niža. S obzirom na to da nikad niža otkupna cena ne znači i niža cena u radnjama i marketima - što u poljima ima više plodova, trgovcima će biti bolje. Zato se trgovci i bave trgovinom.

Kupci.  Žele da plate što je moguće manje. Što je više plodova u radnji, cena neće skakati. Što manje para potroše na hranu, to će im više para preostati i opet, njihove porodice će živeti bolje. I to je OK.

Proizvođači i distributeri semena. Nikada mi nije bilo jasno, u kolikoj meri oni kreiraju potrebe proizvođača ili idu za željama proizvođača, ali, ovako ili onako, sve se svede na to da su pronašli desetak dobitnih kombinacija osobina nekih starih sorti i od njih napravili hibride koji se traže i koji se prodaju. A što više prodaju, to će biti više para. OK.

U ovom krugu, sve funkcioniše besprekorno i ništa nemože poremetiti ravnotežu među učesnicima. Medjutim, van granica ovog kruga, ništa nije kako treba.

Osim što sve češće možete čuti (i probati) da taj savršeni, okrugli, "bez greške"  paradajz ima "plastičan ukus", da gotovo i nema nikakav miris, da ga često krasi ono odvratno, tvrdo i bezukusno "zelenilo" oko peteljke i slično. Priče o tome da su plodovi krcati "prihranom i zaštitom" nije priča, živa je istina. Još je strašnije što nam se često nude zeleni, nezreli  plodovi, naprskani "magijom" koja im menja boju u zrelo-crvenu, a u stvari, omogućava i proizvođaču i trgovcu da što pre prodaju robu, a ako je i ne prodaju odmah, plodovi mogu dugo da ostanu u rafovima bez da počnu da se kvare.

Jedemo plastične makete paradajza, laboratorijski "unapređene". A to nije sve.

Rodili su se neki novi klinci. Nikada nisu probali stari paradajz. Odrasli na hibridima, većina njih i ne zna šta su stare sorte, a još manje kakvog su ukusa i mirisa (bile). Ljudsko telo je čudo ali ima svoje granice - izgled nečega možete preneti drugim ljudima tako što ćete napraviti fotografiju, crtež, barem skicu tog "objekta". Zvuk ćete imitirati, snimiti, sročiti u melodiju koju mogu da čuju i drugi ljudi. Ali miris i ukus, to nemožete preneti nekome. Ako taj neko to nikada nije pomirisao ili osetio ukus, nemožete mu preneti tu lepotu.

I zato sad imamo generacije mladih ljudi kojima stare sorte ne nedostaju - nikada ih nisu probali pa samim tim i ne osećaju da im nešto nedostaje. Svoju decu podižu u istom maniru. Završavaju fakultete i ulaze u politiku. Učestvuju u zvaničnom obrazovanju i donošenju i sprovođenju raznih zakona o poljoprivredi, ishrani, očuvanju biljnih vrsta, ekologiji, proizvodnji i distribuciji semenskog i sadnog materijala,... Rodili su se i odrasli neki novi potrošači koji, ne znajući za bolje, nemaju nikakvog razloga da se pobune protiv onog što im se nudi. Donekle povremeno osete da nešto nedostaje, ali ne znaju da definišu šta je to. I zato ne traže da im se ponudi veći, bogatiji i raznovrsniji izbor paradajza koji mogu da kupe. A ako ne traže, zašto bi se proizvođači trudili da im to omoguće?

Stvoren je novi prihvaćeni "standard" kako treba da izgleda i kakvog ukusa treba da bude paradajz. Crvenkast, okruglast, ne previše čvrst. Ako ima neki ukus, dobro je, samo da nema "onog zelenog u sredini". Ako se po boji ili obliku razlikuje od navedenog - odmah vikati GMO!

E da, da slučajno ne zaboravim, poslednjih nekoliko godina, ponuda je obogaćena i pojavom cherry paradajza. Naravno, crvenih i okruglih. I to je sve. Probajte da obuzdate svoje oduševljenje :(

Još dublje u "crnu" zonu.

Bogatstvo, raznovrsnsost genetskog materijala iz kojeg nastaju nove sorte (bez obzira da li su u ptanju "open polinated", tj. slučajno nastale, otvorenim oprašivanjem ili hibridne, u laboratoriji) je drastično smanjeno
 i samo je pitanje vremena kada će ionako skoro potpuno identičan paradajz koji nam se nudi to i postati - potpuno identičan. Čak i da se pojavi neko ko želi da bar pokuša da hibridnim sortama podari i malo više ukusa i mirisa, neće imati odakle da ih uzme, neće biti materijala za to.

Preko svega, stižu i najave od EU da nećemo moći tek tako da uzgajamo svoje sorte. Ono, realno, naše (stare) sorte poodavno zvanično nemamo, ne postoji zvanična dokumentacija o njima, nemožete kupiti seme u radnji, nemožete u zvaničnoj prodaji kupiti ni jedan njihov plod. Pomalo je zabavno slušati predstavnike instituta i distributera koji već sad kukaju nad svojom sudbinom jer troškovi verifikacije semena koje nude su i za njihove budžete ogromni. Četiri decenije je vladao sistem po kojem je proizvođač željan velikog prinosa svake godine morao da kupuje hibridno seme i u kojem za staro seme nema mesta, a vladaće i dalje. Samo, ovog puta će umesto naših distributera i proizvođača semena, veliki stranci, Monsanto, Sygenta i još par drugih svojim "ozvaničenim" semenom zagospodariti našim poljima.

A sve zbog onoga što sam pomenuo u drugom pasusu. Novca. Želeli smo sve više i više i sad nam se to obija o glavu.

Da li je moguće razbiti ovaj circulus viciosus? Možda. Skuvajte kafu (meni moze smuć
nes 1u1, bez secera, hvala) i sačekajte naredni blog.

Manus Svetioničar

Zablude o paradajzu - treći deo

Dobro jutro ranoranioci :)

Sezona 2014 je uveliko počela, pretoplo vreme u sred februara nas je sve nagnalo da se latimo semenki povrća koje ćemo gajiti u bašti i onako kratak zimski dan, postao je drastično kraći. Od rane zore smo po plastenicima i klijalištima a uveče na brzinu sređujemo plan sejanja za naredni dan. Manje je vremena za čitanje tekstova, manje je vremena i za pisanje.

Danas ćemo zatvoriti poglavlje o zabludama i predrasudama koje naše pijačne tezge, radnje i na kraju, naše trpeze čine siromašnim, jednoličnim i dosadnim. Ne verujem da je Orvel mislio baš na ovo, ali nam se njegova "1984" uveliko dešava, bar kad je paradajz u pitanju. Sledi jedna lista pogrešnih mišljenja o paradajzu koju sam prikupio poslednjih godina od kupaca, prolaznika, komšija, rodbine i svih onih koji su bar na sekund zastali pred mojom tezgom ili došli u moju baštu.

• Svaki žuti paradajz mora da je kiseo - netačno. Na primer, Žuta kruška (Yellow pear) je toliko slatka da postoji recept za spremanje slatkog od ove sorte ( i od njene "sestre", Crvene kruške). Zlatni jubilej, Zlatni kraljevski, Persimon, ...
• Postoji samo 4-5 sorti paradajza i sve ostalo je laž - ovo je već toliko netačno da više neču ni reč da kažem na tu temu.
• Zeleni paradajz ne postoji, to su samo nezreli plodovi - voleo bih da svi koji dele ovo mišljenje probaju samo jedno parčence ploda sorte Aunt Rubby German Green. Ako im to ne promeni mišljenje o zelenim sortama, paradajzu i životu uopšte, ništa neće.
• Samo su Jabučar i Volovsko srce pravi paradajzi, sve ovo drugo je bezukusno (u okviru ovakvih izjava se povremeno pojavi i termin “šljivar”, ali sve ređe :( ) - kaže se da o ukusima ne vredi raspravljati, ali prevideti da postoje slaki, kiselkasti, "zemljani" (earthy), "voćni" (Persimon ima ukus dinje, Purple kalabash ima jasnu crtu limuna), više je nego besmisleno.
• Vezivanje za neonske cevi će sprečiti pojavu plamenjače - neće. Verovatno će izazvati podizanje obrva po komšiluku i postoji ozbiljna opasnost da se povredite dok pokušavate da neonsku cev ugurate u zemlju, ali plamenjaču nećete zaustaviti ovim.
• Cherry paradajz je samo ukrasni paradajz, ne jede se - "u malim bočicama se drži otrov". Ali i parfem. Poneke sorte su tako ukusne da stvarno mislite da je sva lepota ukusa i mirisa iz "velikih sorti" sabijena u te male plodove. Kruškice (svih boja), Snow white cherry, Ciliegia,... Crni koktel je verovatno jedna od najukusnijih sorti, planetarno. A šta mislite, po čemu je sorta Sweet 100 dobila ime?
• Beli paradajz nema nikakav ukus, bezukusan je - ako ćemo pravo, bele sorte ne postoje. Ne postoji ta baš bela boja, već je u pitanju jako bleda žuta boja ploda koja skoro prelazi u belu. A što se ukusa tiče, probajte Snow white cherry ili White beauty, pa onda kažite kako ste jeli nešto bezukusno.
• Sve sorte koje nisu crvene ili žute su GMO - jedna vrlo opasna i krajnje destruktivna zabluda. Zbog svoje lepote i "fotogeničnosti" tj. pravilnog oblika i ravnih površina na koje se u Photoshopu ili nekom drugom programu može nalepiti sve i svašta, paradajz je postao omiljen objekat umetnika koji fotomontažama pokazuju sva zla GMO sorti. Posebna priča je ito da naviknuti na jednolične "crveni i svi ko jedan" plodove po marketima i katalozima, ljudi počinju da sve što nije "glatko, pravilno i ravno" poistovećuju sa GMO. Skoro sam imao primedbu da slika jednog od mojih plodova Purple kalabasha, kome je "grbavost" sortna odlika, pokazuje GMO plod?! Sorta stara najmanje 300 godina postaje GMO zato što nije pravilnog oblika, hej!
• Kako misliš “crni paradajz”, na šta ti ja ličim? - obično imam odogovor za svaku priliku, ali me ovakvi komentari uglavnom ostave bez teksta.

I za kraj, jedna zabluda koje sam postao svestan tek od skora. Znao sam od ranije kako je sve propisano Zakonom, ali sam se nekako nadao da je u organskim baštama bar malo življe i drugačije. Ali nije. Zabluda je da organska proizvodnja čuva stare sorte. Tačnije, stare sorte i organska proizvodnja nemaju nikakve veze jedno s drugim. Proizvođači organske hrane nemaju nikakvu zakonsku obavezu da koriste seme starih sorti. Imaju obavezu da seju sertifikovano seme, tj seme koje nije hemijski tretirano i zbog većih prinosa (a i nikakve ponude sertifikovanog semena, mislim da ni jedan od domaćih semenara ne nudi neku staru sortu), odlučuju se za gajenje hibrida. To znači da možete jesti one iste jednolične hibride sa više elana - nisu tretirani hemijom. Prirodno su bezukusni.

I to bi bilo to, bar za sad. Sve se nešto nadam da će ljudski rod prestati da izmišlja nove i nove razloge da potpuno zanemari i uništi ovu ogromnu i prelepu paletu boja, oblika i ukusa paradajza, ali ljudska ćud je čudo, uvek nađe način da sebi napakosti.

Uz nadu da ćemo svi zajedno sačuvati stare sorte od zaborava, srdačan pozdrav :)

Prvi put objavljeno na sajtu
nezavisnodomacinstvo.com

Srdačan pozdrav
Mare Pannonium Garden
www.manus.rs
Mare Pannonium Garden kanal na YouTube

Zablude o paradajzu - drugi deo

Da Vam danas neko kaže:

• "Nemoj jesti ove plodove, otrovni su!"
• "Ukus ovog ploda je prilično bljutav, čak i gorak"
• "Ako pojedeš ovaj plod, telo će ti se raspasti i umrećeš u najgorim mukama"
• "Postaćeš vukodlak!"
• "Ako već moraš da ga jedeš, prvo ga kuvaj u ključaloj vodi najmanje tri sata, nakon toga i nije tako loš"...

verovatno biste pomislili da je u pitanju i ne baš tako dobra šala.  Još je verovatnije da ne biste saslušali ni pola ove liste. Ovo je samo skraćeni spisak zabluda o  jestivosti (ili otrovnosti) paradajza koje su ga pratile više od 200 godina. A sve je lepo počelo...

Kada je iz Španije paradajz krenuo na sever, francuzi su ga prihvatili vrlo lepo. Što zbog svoje romantične prirode, što zbog pogrešnog tumačenja španskog "Pomme dei Mori", francuzi su paradajzu dali ime "pomme d'amour" (plod, jabuka ljubavi). Vrlo brzo je postao i deo njihove kuhinje. Sa tim emotivnim oreolom, nastavio je svoj put na sever i kad je stigao na teritoriju današnje Nemačke, dobio je nemačku verziju francuskog imena - "liebliche apfel".

Nemci su vrlo brzo otišli i korak dalje, paradajz je dobio religiozno poštovanje i adekvatno ime koje ide uz to "paradiesapfel" (rajska jabuka, od nemaca smo i mi preuzeli ime "paradajz"). Da li bi jedna egzotična biljka, potekla sa nekoliko hiljada kilometara dalekih padina Anda mogla da poželi bolji prijem? Verovatno ne.

A onda, sunovrat. Gotovo preko noći, po tom delu Evrope se proneo glas da je ova biljka otrovna, da je odvratnog ukusa, da osobu koja je pojede opsedaju demoni, da je veštice koriste za prizivanje vukodlaka,... Umesto ljubavnog i rajskog ploda, dobio je ime  "Wolf Pfirsich" (vučja breskva).  Zašto i kako se mišljenje žitelja tog dela Evrope tako naglo okrenulo za 180 stepeni, verovatno niko ne zna. Razne teorije o tome da je paradajz zabunom poistovećen sa rođakom Atropom beladonom nikako "ne drže vodu", jer se ove dve biljke ipak po svemu dovoljno razlikuju tako da neka slučajna greška nikako nije bila moguća.

Da nesreća bude veća, švedski botaničar Karl Lineus praveći svoju klasifikaciju biljaka (koja se u najvećoj meri koristi i danas) i koja se između ostalog zasniva na dvoimenom označavanju (prvo ime je ime roda a drugo ime vrste), osim što je stavio paradajz u rod Solanum zajedno sa krompirom (jesu rođaci, dosta sorti paradajza ima "krompirov" list) on mu je i dodelio ime lycopersicum (vučja breskva). U jedno vrlo religiozno vreme i uz jako prisustvo crkve u svakodnevnom životu, sve što je u sebi imalo makar i prizvuk "vučjeg" bilo je poistovećno sa "nečastivim" i nepoželjno u kući i njenoj blizini.

Kasniji rad Filipa Milera koji je 1768. godine dodelio paradajzu poseban rod i nazvao ga Lycopersicon esculentum (jestiva vučja breskva), nije puno pomogao da ova biljka vrati izgubljenu popularnost.

Iako su među doseljenicima na američki kontinent bili i pripadnici nacija koje su već uveliko koristile paradajz u ishrani (italijani i španci pre svega), nemački doseljenici koji su se zadržali uglavnom na Istočnoj obali i dalje su širili svoju ekstremnu netrpeljivost prema paradajzu. Iako je bilo dosta značajnih pokušaja da se i u tom delu amerike paradajz uvede u ishranu (od poznatih ličnosti, najviše je na tome radio Tomas Džeferson, pisac Povelje nezavisnosti i treći predsednik tadašnje Amerike), ovo nepoverenje prema paradajzu je opstajalo sve do 26. septembra 1820. godine kada je pukovnik Robert Gibon Džonson pred zapanjenim sugrađanima u sred bela dana pojeo punu korpu paradajza! I nije mu bilo ništa!!!

E sad, ruku na srce, i pre njega su mnogi pokušavali da na isti ili sličan način skrenu pažnju na pogrešan odnos prema paradajzu, postoje zabeleženi slučajevi 1808. u Virdžiniji i 1812. godine u Nju Orleansu, ali je Džonsonov potez imao "strateški i marketinški" mnogo jači i veći uticaj. Jer, ne samo da je pojeo punu korpu paradajza, već je to uradio u Salemu, srcu puritanske Istočne obale, gradu u kojem je sve što je bilo imalo sumnjivo i nereligiozno bivalo spaljeno ili proterivano (poznat je slučaj masovnog paljenja veštica u Salemu, a i Bler, po kojem je sniman film "Veštice iz Blera" nije daleko).

Suludo hrabar potez pukovnika Džonsona je u priličnoj meri uzdrmao javnost u tom delu Amerike, ali se na potpuno skidanja "anateme" sa paradajza čekalo još poprilično, tačnije do 1897. godine kada je danas poznata svetska firma "Campbell" u svoj asortiman konzervirane hrane ubacila i supu od paradajza. Nakon toga, paradajzu su bila otvorena vrata svih kuhinja.

Prvi put objavljeno na sajtu
nezavisnodomacinstvo.com

Srdačan pozdrav
Mare Pannonium Garden
www.manus.rs
Mare Pannonium Garden kanal na YouTube