Da završim sa ovom pričom o zabludama. Nije da ih nema još, ali mislim da je i sve ovo što sam do sad pomenuo dovoljno deprimirajuće da ne moram dalje da crnim farbam crno. Paint it black (ali ne Kebina verzija).
Stvoren je savršen krug. I u krugu - novac. Ne znam da li "novac (p)okreće svet", ali je svakako centar ovog kruga. A oko centra...?
Proizvođači. Žele da sa parcela koje poseduju prikupe najveću moguću
količinu plodova. Što više plodova, to više para, Što više para,
njihove porodice će živeti bolje i to je sasvim OK.
Trgovci. Ako proizvođač ima dosta plodova, pogotovo ako je svima dobro rodilo, otkupna cena će biti niža. S obzirom na to da nikad niža otkupna cena ne znači i niža cena u radnjama i marketima - što u poljima ima više plodova, trgovcima će biti bolje. Zato se trgovci i bave trgovinom.
Kupci. Žele da plate što je moguće manje. Što je više plodova u radnji, cena neće skakati. Što manje para potroše na hranu, to će im više para preostati i opet, njihove porodice će živeti bolje. I to je OK.
Proizvođači i distributeri semena. Nikada mi nije bilo jasno, u kolikoj meri oni kreiraju potrebe proizvođača ili idu za željama proizvođača, ali, ovako ili onako, sve se svede na to da su pronašli desetak dobitnih kombinacija osobina nekih starih sorti i od njih napravili hibride koji se traže i koji se prodaju. A što više prodaju, to će biti više para. OK.
U ovom krugu, sve funkcioniše besprekorno i ništa nemože poremetiti ravnotežu među učesnicima. Medjutim, van granica ovog kruga, ništa nije kako treba.
Osim što sve češće možete čuti (i probati) da taj savršeni, okrugli, "bez greške" paradajz ima "plastičan ukus", da gotovo i nema nikakav miris, da ga često krasi ono odvratno, tvrdo i bezukusno "zelenilo" oko peteljke i slično. Priče o tome da su plodovi krcati "prihranom i zaštitom" nije priča, živa je istina. Još je strašnije što nam se često nude zeleni, nezreli plodovi, naprskani "magijom" koja im menja boju u zrelo-crvenu, a u stvari, omogućava i proizvođaču i trgovcu da što pre prodaju robu, a ako je i ne prodaju odmah, plodovi mogu dugo da ostanu u rafovima bez da počnu da se kvare.
Jedemo plastične makete paradajza, laboratorijski "unapređene". A to nije sve.
Rodili su se neki novi klinci. Nikada nisu probali stari paradajz. Odrasli na hibridima, većina njih i ne zna šta su stare sorte, a još manje kakvog su ukusa i mirisa (bile). Ljudsko telo je čudo ali ima svoje granice - izgled nečega možete preneti drugim ljudima tako što ćete napraviti fotografiju, crtež, barem skicu tog "objekta". Zvuk ćete imitirati, snimiti, sročiti u melodiju koju mogu da čuju i drugi ljudi. Ali miris i ukus, to nemožete preneti nekome. Ako taj neko to nikada nije pomirisao ili osetio ukus, nemožete mu preneti tu lepotu.
I zato sad imamo generacije mladih ljudi kojima stare sorte ne nedostaju - nikada ih nisu probali pa samim tim i ne osećaju da im nešto nedostaje. Svoju decu podižu u istom maniru. Završavaju fakultete i ulaze u politiku. Učestvuju u zvaničnom obrazovanju i donošenju i sprovođenju raznih zakona o poljoprivredi, ishrani, očuvanju biljnih vrsta, ekologiji, proizvodnji i distribuciji semenskog i sadnog materijala,... Rodili su se i odrasli neki novi potrošači koji, ne znajući za bolje, nemaju nikakvog razloga da se pobune protiv onog što im se nudi. Donekle povremeno osete da nešto nedostaje, ali ne znaju da definišu šta je to. I zato ne traže da im se ponudi veći, bogatiji i raznovrsniji izbor paradajza koji mogu da kupe. A ako ne traže, zašto bi se proizvođači trudili da im to omoguće?
Stvoren je novi prihvaćeni "standard" kako treba da izgleda i kakvog ukusa treba da bude paradajz. Crvenkast, okruglast, ne previše čvrst. Ako ima neki ukus, dobro je, samo da nema "onog zelenog u sredini". Ako se po boji ili obliku razlikuje od navedenog - odmah vikati GMO!
E da, da slučajno ne zaboravim, poslednjih nekoliko godina, ponuda je obogaćena i pojavom cherry paradajza. Naravno, crvenih i okruglih. I to je sve. Probajte da obuzdate svoje oduševljenje :(
Još dublje u "crnu" zonu.
Bogatstvo, raznovrsnsost genetskog materijala iz kojeg nastaju nove sorte (bez obzira da li su u ptanju "open polinated", tj. slučajno nastale, otvorenim oprašivanjem ili hibridne, u laboratoriji) je drastično smanjeno
i samo je pitanje vremena kada će ionako skoro potpuno identičan paradajz koji nam se nudi to i postati - potpuno identičan. Čak i da se pojavi neko ko želi da bar pokuša da hibridnim sortama podari i malo više ukusa i mirisa, neće imati odakle da ih uzme, neće biti materijala za to.
Preko svega, stižu i najave od EU da nećemo moći tek tako da uzgajamo svoje sorte. Ono, realno, naše (stare) sorte poodavno zvanično nemamo, ne postoji zvanična dokumentacija o njima, nemožete kupiti seme u radnji, nemožete u zvaničnoj prodaji kupiti ni jedan njihov plod. Pomalo je zabavno slušati predstavnike instituta i distributera koji već sad kukaju nad svojom sudbinom jer troškovi verifikacije semena koje nude su i za njihove budžete ogromni. Četiri decenije je vladao sistem po kojem je proizvođač željan velikog prinosa svake godine morao da kupuje hibridno seme i u kojem za staro seme nema mesta, a vladaće i dalje. Samo, ovog puta će umesto naših distributera i proizvođača semena, veliki stranci, Monsanto, Sygenta i još par drugih svojim "ozvaničenim" semenom zagospodariti našim poljima.
A sve zbog onoga što sam pomenuo u drugom pasusu. Novca. Želeli smo sve više i više i sad nam se to obija o glavu.
Da li je moguće razbiti ovaj circulus viciosus? Možda. Skuvajte kafu (meni moze smuć
nes 1u1, bez secera, hvala) i sačekajte naredni blog.
Stvoren je savršen krug. I u krugu - novac. Ne znam da li "novac (p)okreće svet", ali je svakako centar ovog kruga. A oko centra...?
Proizvođači. Žele da sa parcela koje poseduju prikupe najveću moguću
količinu plodova. Što više plodova, to više para, Što više para,
njihove porodice će živeti bolje i to je sasvim OK.Trgovci. Ako proizvođač ima dosta plodova, pogotovo ako je svima dobro rodilo, otkupna cena će biti niža. S obzirom na to da nikad niža otkupna cena ne znači i niža cena u radnjama i marketima - što u poljima ima više plodova, trgovcima će biti bolje. Zato se trgovci i bave trgovinom.
Kupci. Žele da plate što je moguće manje. Što je više plodova u radnji, cena neće skakati. Što manje para potroše na hranu, to će im više para preostati i opet, njihove porodice će živeti bolje. I to je OK.
Proizvođači i distributeri semena. Nikada mi nije bilo jasno, u kolikoj meri oni kreiraju potrebe proizvođača ili idu za željama proizvođača, ali, ovako ili onako, sve se svede na to da su pronašli desetak dobitnih kombinacija osobina nekih starih sorti i od njih napravili hibride koji se traže i koji se prodaju. A što više prodaju, to će biti više para. OK.
U ovom krugu, sve funkcioniše besprekorno i ništa nemože poremetiti ravnotežu među učesnicima. Medjutim, van granica ovog kruga, ništa nije kako treba.
Osim što sve češće možete čuti (i probati) da taj savršeni, okrugli, "bez greške" paradajz ima "plastičan ukus", da gotovo i nema nikakav miris, da ga često krasi ono odvratno, tvrdo i bezukusno "zelenilo" oko peteljke i slično. Priče o tome da su plodovi krcati "prihranom i zaštitom" nije priča, živa je istina. Još je strašnije što nam se često nude zeleni, nezreli plodovi, naprskani "magijom" koja im menja boju u zrelo-crvenu, a u stvari, omogućava i proizvođaču i trgovcu da što pre prodaju robu, a ako je i ne prodaju odmah, plodovi mogu dugo da ostanu u rafovima bez da počnu da se kvare.
Jedemo plastične makete paradajza, laboratorijski "unapređene". A to nije sve.
Rodili su se neki novi klinci. Nikada nisu probali stari paradajz. Odrasli na hibridima, većina njih i ne zna šta su stare sorte, a još manje kakvog su ukusa i mirisa (bile). Ljudsko telo je čudo ali ima svoje granice - izgled nečega možete preneti drugim ljudima tako što ćete napraviti fotografiju, crtež, barem skicu tog "objekta". Zvuk ćete imitirati, snimiti, sročiti u melodiju koju mogu da čuju i drugi ljudi. Ali miris i ukus, to nemožete preneti nekome. Ako taj neko to nikada nije pomirisao ili osetio ukus, nemožete mu preneti tu lepotu.I zato sad imamo generacije mladih ljudi kojima stare sorte ne nedostaju - nikada ih nisu probali pa samim tim i ne osećaju da im nešto nedostaje. Svoju decu podižu u istom maniru. Završavaju fakultete i ulaze u politiku. Učestvuju u zvaničnom obrazovanju i donošenju i sprovođenju raznih zakona o poljoprivredi, ishrani, očuvanju biljnih vrsta, ekologiji, proizvodnji i distribuciji semenskog i sadnog materijala,... Rodili su se i odrasli neki novi potrošači koji, ne znajući za bolje, nemaju nikakvog razloga da se pobune protiv onog što im se nudi. Donekle povremeno osete da nešto nedostaje, ali ne znaju da definišu šta je to. I zato ne traže da im se ponudi veći, bogatiji i raznovrsniji izbor paradajza koji mogu da kupe. A ako ne traže, zašto bi se proizvođači trudili da im to omoguće?
Stvoren je novi prihvaćeni "standard" kako treba da izgleda i kakvog ukusa treba da bude paradajz. Crvenkast, okruglast, ne previše čvrst. Ako ima neki ukus, dobro je, samo da nema "onog zelenog u sredini". Ako se po boji ili obliku razlikuje od navedenog - odmah vikati GMO!
E da, da slučajno ne zaboravim, poslednjih nekoliko godina, ponuda je obogaćena i pojavom cherry paradajza. Naravno, crvenih i okruglih. I to je sve. Probajte da obuzdate svoje oduševljenje :(
Još dublje u "crnu" zonu.
Bogatstvo, raznovrsnsost genetskog materijala iz kojeg nastaju nove sorte (bez obzira da li su u ptanju "open polinated", tj. slučajno nastale, otvorenim oprašivanjem ili hibridne, u laboratoriji) je drastično smanjeno
i samo je pitanje vremena kada će ionako skoro potpuno identičan paradajz koji nam se nudi to i postati - potpuno identičan. Čak i da se pojavi neko ko želi da bar pokuša da hibridnim sortama podari i malo više ukusa i mirisa, neće imati odakle da ih uzme, neće biti materijala za to.
Preko svega, stižu i najave od EU da nećemo moći tek tako da uzgajamo svoje sorte. Ono, realno, naše (stare) sorte poodavno zvanično nemamo, ne postoji zvanična dokumentacija o njima, nemožete kupiti seme u radnji, nemožete u zvaničnoj prodaji kupiti ni jedan njihov plod. Pomalo je zabavno slušati predstavnike instituta i distributera koji već sad kukaju nad svojom sudbinom jer troškovi verifikacije semena koje nude su i za njihove budžete ogromni. Četiri decenije je vladao sistem po kojem je proizvođač željan velikog prinosa svake godine morao da kupuje hibridno seme i u kojem za staro seme nema mesta, a vladaće i dalje. Samo, ovog puta će umesto naših distributera i proizvođača semena, veliki stranci, Monsanto, Sygenta i još par drugih svojim "ozvaničenim" semenom zagospodariti našim poljima.A sve zbog onoga što sam pomenuo u drugom pasusu. Novca. Želeli smo sve više i više i sad nam se to obija o glavu.
Da li je moguće razbiti ovaj circulus viciosus? Možda. Skuvajte kafu (meni moze smuć
nes 1u1, bez secera, hvala) i sačekajte naredni blog.
Manus Svetioničar
No comments :
Post a Comment