Aug 2, 2014

Drvodajz, prvi deo

Već sam pisao o ljudima koji uzgajaju ogromne plodove povrća. Obično višegodišnji trud, ogromna ulaganja, mrva sreće i verovatno mnogo znanja i talenta za baštu, omogućilo im je da s ponosom pokazuju svoje plodove i verovatno ostvare neku zaradu baveći se ovakvim vidom uzgoja. Takodje, napisao sam i šta je sve "za", a šta "protiv" takvog uzgoja u jednoj "svakodnevnoj", "porodičnoj" bašti. Ceo tekst možete naći ovde.

Medjutim, reakcija koju slike na super plodove izazivaju kod jednog prosečnog baštovana nisu ni pola onoga što mu učini jedna od narednih slika, Sveti Gral tomatolenda i nedohvatni ćup na kraju duge. Ovo prekidaja svaki smisleni kontakt linije oči-mozak-usta i mnogi se iz ovog stupora bude samo sa jednom mišlju - HoćuMogu! 

Surovi i ledeni sekundi budjenja, nikako ih izbeći :(

Paradajz od jednog ara.

Za razliku od velikog broja raznih fotomontaža i "ulepšavanja" u photošopu, na ovim slikama je sve tako kako jeste. Ogromno drvo-paradajz koje prekriva površinu oko jednog ara (10x10m, tačnije 100kvadratnih metara za one manje vične mernim jedinicama). Plodovi su pravi, crveni, okrugli, oko 100gr u proseku. I da, dobro ste pročitali, paradajz-drvo sa ove slike je dalo 32 194 ploda za 16 meseci života!

Pa ko ne bi voleo da ovako nešto ima u svom dvorištu? Zalivaš jednu stabljiku i hraniš celu mesnu zajednicu i par javnih ustanova pride. I ostane ti pola tone soka za zimnicu. Pfffffff.

Valjda je glavni problem sa svima nama što videvši jednu ovakvu sliku, isključimo razum, logiku i sve one normalne reakcije jednog običnog baštovana. Kad vidite nešto lepo i neobično u nekoj drugoj bašti, obično pitate "kako se gaji, da li mu trebaju neki posebni uslovi, da li moze da raste kod mene?...". Ne, u ovom slučaju, ovakva reakcija najčešće izostaje i cela konverzacija se svodi na DAJSEMEDAJDAJDAJ.

Umoran od pojedinačnih objašnjavanja i uveravanja da je ovo samo pusti san, evo da napišem šta se nalazi iza famozne slike (i od sad svakog ko me pita za seme ove sorte, saljem na ovaj link, prvo da procita, da potpise da je procitao i da mu na kraju ne dam to sto traži). I to ne zato što ne dajem semenke - i dajem i prodajem, već...

Jedna od retkih slika ovog drvodajza koja se razlikuje
od ostalih, autor Barbara Nefer
Kompanija Dizni je 1. oktobra 1982 pokrenula projekat  "Living with the Land", u Buena Visti, na Floridi. Medju mnogim tematskim sadržajima (tropska šuma, egzotične biljke, ...) pokrenut je i deo nazvan EPCOT Greenhouse (EPCOT je skraćenica za Experimental Prototype Community of Tomorrow, Eksperimentalni Prototip Zajednice Budućnosti), u kojem su na nesvakidašnji način (vozite se gondolom po uzanom, krivudanom kanalu napravljenom na "podu" staklenika) izloženi "plodovi budućnosti", najnaprednije tehnike u uzgajanju poznatih vrsta povrća. Može se videti ovo paradajz-drvo, limun teži od 4kg, bundeve raznih oblika (glava Miki Mausa je jedna od najpopularnijih, takodje se uzgaja i krastavac ovog oblika, u posebnim kalupima). Paradajz-drvo je samo jedno od "čuda". Hidroponski uzgoj, aeroponija, vertikalni uzgoj,... samo recite.

U biolaboratoriji smeštenoj odmah do staklenika je nekoliko ekipa naučnika koji rade na svojim projektima u jednom od najboljih i najlepših mesta za rad. Sva proizvedena hrana se služi u nekoliko tematskih restorana u blizini staklenika, a višak se šalje pripadnicima američke vojske. Sreća jedna, neopisiva.

E sad, od prvog trenutka kad sam video sliku ovog paradajz-drveta, oglasilo mi se ono malo prašnjavo zvonce negde na vrhu ledja. I ne znam kako da ovo objasnim a da ne zazvučim senzacionalistički, sa dozom fatalizma i patosa kao većina internet-novinara čije tekstove možemo da pročitamo u poslednje vreme.

Osim da se poslužim nečim za šta se nadam da još uvek imam i da imaju svi oni koji čitaju ovaj prilog. Zdravim razumom.

Da sve ovo što je poznato o ovom "drvodajzu" i celoj Miki-Maus-kupoli virtuelno prebacimo bliže nama, Beograd, Novi  Sad, Zagreb, Sarajevo, Skopje,... bilo gde u regionu. Da li bi svaki baštovan koji je ikada imao bar jednu travku u saksiji poželeo da ode i vidi ovo "u živo"? Naravno da bi. Koliko košta da košta (2009. godine je cena karte za ovaj paviljon bila od 16-19$).
Fotografija je vlasnistvo ThePhotoGardenBee foruma.

Šta biste uradili kad dodjete tamo? Verovatno bi svi poželeli da se slikamo pored jedne takve biljke. Ali, nemoguće, hodanje pored ovog drveta i uopšte, pored bilo koje grupe biljaka nije izvodljivo, sve vreme ste u gondoli koja konstantnom brzinom ide kanalom kroz paviljon, sećate se opisa sa početka teksta?. Nema veze, zato ćemo slikati iz gondole, ali,... verovatno postoji samo par uglova iz kojih se ovaj drvodajz vidi kako treba. Posledica toga je da skoro sve slike koje je moguće napraviti iz gondole, liče jedna na drugu i ni jedna nema neki lični pečat, ne vide se posetioci (osim u par slučajeva izrade "reklaminh" fotki sa posebnom dozvolom).

Do 2006.g. u ovom paviljonu su bile organizovane posebne ture koje su se zvale "Behind the seeds" i za vreme kojih su grupe posetilaca sa stručnim vodičem išle od biljke do biljke (može se naći par fotografija iz tog prerioda). Svi su bivali ljubazno zamoljeni da nikako ne beru plodove, jer je svaki ubrani plod mora da bude registrovan i zaveden od strane nezavisnog lica. Navodno, niko se nije oglušio o ovu molbu. Takodje (neprovereno, ali ajd`), drvodajzi koji su se mogli videti 2006.g.  su bili stari 7 godina(!) i bili su doneti iz Kine.

Bez obzira na mnogobrojne pohvale upućene organizaciji i kvalitetu ture "Behind the seeds", ova tura je ukinuta i od 2007.g. postoji samo "standardna" tura Living with the land. Koji je potejncijalni razlog za ukidanje "šetnje medju biljkama" pričaću u drugom delu ove teme.

Ovakva situacija je dovela do toga da nigde (images.google.com, forumi...), nema neke drugačije slike ove biljke. Čak i na blogu profesionalnog fotografa koji je pozvan da snimi ovo drvo i koji je mogao da se kreće po "zemlji" paviljona, možete naći JEDNU fotografiju (tačnije dve, ali to je jedna ista, samo kadrirana na krošnju, autor Barbara Nefer, pogledajte ovde).

Odete na zvaničan sajt, i ... nema ni jedne slike drvodajza. Tačnije, ni jedne slike ni jednog ploda nekog povrća. Ako Vas zanimaju slike ove biljke i drugih plodova, posetite ovaj sajt ili ovaj. Verovatno najbolji izvor fotografija, po kvalitetu i prizorima, naćićete ovde.


Da se vratimo u "naš" virtuelni paviljon u komšiluku. Gde smo stali? Aha, slikanje i nije bilo neko, ali mani se slikanja, daj da se uradi glavna stvar - SEMENKE! Tu je biljka, tu su plodovi, dajte nam semenke, ne pitamo koliko košta! Šipak.

Semenke drvodajza nikada zvanično nisu puštene u prodaju. Samo sam na jednom forumu našao raspevanog amerikanca koji tvrdi da je poštom dobio 5 semenki ove biljke, u koverti sa oznakom EPCOT. 2010. godine. Nikada nije objavio fotografiju kovete niti je ikada više pisao o tome koliko mu je, čega i kako rodilo iz tih semenki (nisam našao njegove postove nakon tog, jednog).

Ali, nema veze, ako već nema zvanične prodaje, pametni smo mi. Nije dozvoljeno brati plodove, nemože im se ni prići, ali je na nekoliko mesta pomenuto da sve što se ovde uzgaja možemo pojesti u nekom od restorana. Znači, pravac kafana i daj odma` tri šopske, srpske, grčke,.... ma bilo kakve, samo da je paradajz u njima. I naravno, poneli smo lepe zgodne najlonske kesice u koje ćemo izručiti paradajz iz salate. Posle je sve lako.

Upotreba predatora u zaštiti biljaka,
Fotografija je vlasnistvo ThePhotoGardenBee foruma.
Khm. Niko Vas neće sprečiti u tome. Izgledali glupo, čudno ili bar malo uvrnuto, niko Vas neće prekorno pogledati i slobodno možete plodove odneti kući. Šta bude sa semenkama izvadjenim iz tih plodova, najbolje će nam pokazati - matematika.

Po nekim tehničkim karakteristikama objavljenim na internetu, poseta ovom paviljonu je organizovana tako da za sat vremena, ove biljke može da poseti 1600 ljudi. 10 sati dnevno, to je 16000 ljudi. OK, nije baš svaki dan vikend posle primljene plate ili praznik, pa da ovaj broj posetilaca svedemo na mnogo realniji broj od npr. 2000 ljudi dnevno. 60000 posetilaca mesečno. 720000 godišnje.

Koliko je medju njima baštovana, povrtara, studenata biologije i poljoprivrede, kolekcionara zaludjenih za ovo ili ono...? 5%? To bi bilo... 36000 "osoba X" godišnje. Skoro 100 osoba po danu. Znači, svakog dana, 100 ljudi dodje u ovaj paviljon sa istom željom - da nabavi seme ovih biljaka. Tačnije, u periodu od 2008-2011 godine, najmanje 150000 osoba je na ovaj ili onaj način došlo do semena ovog paradajza i odnelo kući to seme. Neka je medju njima bilo potpunih početnika, amatera, neozbiljnih, maleroznih, neodgovornih,... i nije im uspelo da iz ovih semenki podignu ovakvu biljku. Ali, šta je sa prevejanim, zelenoprstim maherima kojih je sigurno bilo, šta su oni dobili iz ovih semenki?

Isto to što bismo i mi dobili, da su sve ove biljke negde u našem komšiluku. Ništa.
Kako to znam? Da se meni desilo tako nešto, da sam došao do tih semenki i da mi je izrasla biljka bar 1% "mame biljke" (zamislite paradajz koji nije cherry i koji na sebi ima 320 plodova, to je 1%), šta bih uradio? Verovatno isto što i svaki baštovan - hvalio bih se na sva usta, ne bi bilo šanse da neke novine, internet, radio, vremenska prognoza, taxi službe, YouTube, Instagram, Pinterest, CNN, FB, Mesna zajednica i vojska ne čuju za moj "podvig". Slikao bih se iz 100 uglova sa celom familijom i pola ulice, štampao majce sa ovim drvodajzom i sve u svemu, ne bi moglo da se živi od mene.

Ali, kao što i sami možete da primetite, po novinama i po internetu, od svega toga nema ništa. Niko se ne oglašava. Nigde nema fanfara, reflektora, šljokica,...

Zato što iz ovih semenki ne raste ništa.

Što i nije najgore što bi vam se desilo da je cela ova priča kod nas, u komšiluku.

Spremni za drugu stranu medalje? Kliknite ovde.

1 comment :

  1. Klasični GMO. Zna se šta je paradajz,a ne drvodajz. Nema poređenja.

    ReplyDelete