Deda Mraze, srećna ti Nova

 Kada je počelo?

Verovatno poodavno, gomila sitnih neprijatnosti pripisanih stresu, nervozi, Marfiju, maleru... Sitno, neosetno kljucanje negde duboko u srcu stabla, nečujno, neprimetno. Ali istrajno, 24/7/365, bez dana pauze, bez alarma, bez crvenih svetala i zastavica.

Godine prećutkivanja, sklanjanja, tolerancije, opraštanja i razumevanja su se gomilale kao tiha rđa koja izjeda i najtvrđe delove. Protraćene godine i protraćeno zdravlje.

I nakon havarije sa vodom, propadanja krova, problema sa baštom, sa kolima, sa kompjuterima, sa bravama, slavinama, parama, krojačicom, podovima, ljudima... negde je moralo da pukne.

I puklo je. 16. decembra.

Počelo je ranojutarnjom nervozom kao i mnogobrojna jutra pre toga. Za popodne je bio zakazan tehnički, registracija ističe za 4 dana, a kola koja su trebala da budu gotova prehodno popodne, još nisu ni započeta. Lakonsko majstorovo "stići ću" mi nije mnogo pomoglo. Ni četkica me nije smirila. 

Oko 9, zove majstor i kaže da su kola gotova. O sreće moje! Stiže za 10 minuta, sedam za volan, sve je kako treba. Vraćam ga u njegovu radionicu. Krećem kući. Pomislim, rano je pre podne, bolje da odmah oteram kola u perionicu u komšiluku.

Nema nikog, prvi sam na redu, najzad sve kreće lagano, bez trzavica.

Saginjem se nad zadnje sedište da u neku torbu pokupim kantice ulja, stare delove i neke krpe, da pospremim malo. I tad je počelo.

Prvo sam mislio da sam napravio neki pokret bez veze, izvrnuo zglob desnog ramena, uklještio neki nerv. Bol je bivao sve jači, sišao i na desnu šaku. Postajao sve jači.

Nekako sam pokupio sve one stvari u torbu, dao ključeve momku iz perionice i krenuo kući. Najdužih 500 m u životu. Nisam neki Čak Noris, ali dosta dobro podnosim bol. Ali ovo je bilo... Zastajao sam svakih desetak metara, vrteo ruku, zabacivao je ovamo, onamo, podizao, spuštao. Pokušavao da nađem položaj, da bar malo manje boli. Ušao sam u kuću okupan znojem, sa nekom grimasom na licu, viknuo njeno ime, R istrčava iz kuhinje gde drži čas, hvata me, ne zna šta da radi, kako da mi pomogne. Niz mene lije voda u talasima, nema mrve suve garderobe na meni, odlazim na sprat, istuširaću se, biće mi lakše.

Na putu do kupatila padam na krevet, sad je bol prešao sve granice neke moje skale,  ne mogu ni da viknem. R dotrčava zamnom, procedim da zove hitnu, ovo više nije za šalu. Naravno da je broj stalno zauzet, niko se ne javlja nakon 5–6 zvanja. Spremamo se da zovemo taksi. Kaže devojka koja je na času da je njen otac u blizini, u kolima, čeka da je poveze kući. Zove ga, čovek stiže za beskonačnih 5–6 minuta. Nekako ulazim u kola, ne mogu da mirujem tokom vožnje, ječao bih ali me sramota.

Stižemo pred Hitnu pomoć za par minuta, izlazim iz kola i skoro nalećem na doktorku i vozača koji upravo ulaze. Vide da idem kod njih, pridržavaju vrata, odmah na krevet (nigde ni jednog pacijenta), EKG. Nailazi doktor koji je upravo završio smenu i samo kratko komentariše moj EKG, "Vodi ga odmah".

Ako je za neku utehu, krevet je bio vrlo udoban

Kolima me prebacuju do bolnice, čekam u hodniku i dalje nemoćan da nađem položaj. Sad mi već neko čudovišta čupa rame i celu ruku odvaja od tela. I dalje ne vičem. Gledam u R i govorim da sigurno nije srce jer nema šanse da ovako dugo i ovako bolno kida, do sad bi puklo 10x.

U ambulanti, još jedan EKG. Telefon. Konsultacija sa Zvezdarom. Čujem povrdu, "da, šaljemo ga odmah". Krevet, ambulantna kola. Njene oči koje poslednje vidim dok zatvaraju vrata na kolima.

Truckanje niz Paje Marganovića. Obilaznica, put, most, Bogoslovija. hvatam poznate fragmente kroz delić prozora kroz koji vidim.

Ali sam svakako bio živ ne ispavan zbog merenja temperature u 4 ujutru, čišćenja u 5 ujutru, terapije u 6...

Stižemo brzo na Zvezdaru. Na nekoj sumanutoj strmini pokušavaju da me ne prevrnu vozeći me do zgrade gde je koronarna jer je OP sala zauzeta trenutno. Smeštaju me u krevet. Prešao sam neku granicu očaja, osećam bol ali sad kao da se dešava nekom drugom. ZNAM da neću umreti, ne danas. Prošao saam jednom koronografiju i stentove, na pravom sam mestu, biće ok. Samo dok stignem na sto.

Ni 10 min nije prošlo a opet me vraćaju na pokretni krevet, pa opet preko one strme ulice do druge zgrade, lift, OP sala. Vesela ekipa sestara, "de si Deda Mraze..." odmah počinje. Pokušavam da uzvratim ali ne ide, boli. Vrlo brzo nalaze gde je začepljenje, 2 nova stenta, samo još 5 minuta i biće gotovo. Ali mi rame ne da da mirujem, na par sekundi ruka kao da sama počinje da se pomera, da se rotira, podiže, traži oduška. Beskrajnih 5 minuta.

I najzad, kraj. Zahvat je završen, nose me u sobu, kače na monitor. Ovaj put sam prošao jeftino, sve je završeno kroz ruku, bar ne moram da 24 h ležim nepomičan sa onim džakom peska na preponama. Sve je sad super, osećam olakšanje, ali rame i dalje ne miruje, molim za neki intravenski analgetik (prestalo je tek DVA DANA KASNIJE).

Imao sam kolegu na IV spratu bolnice, strpljivo je pozdravljao sve koji izađu iz lifta :)

Sutra me na moj zahtev prebacuju nazaad u Panchester. Dobra soba, dobra ekipa, sve mi je tu. Mogu da se opustim. Narednih 7 dana ubijam sate do odlaska kući. Tamo mi je sve, moj pas, moja mačka, moje četkice, moje biljke. Tamo mi je R. Tamo mi je lek. Tamo mi je život.

Ne izlazim na društvene mreže, ne izbacujem slike iz bolničkog kreveta. Teško mi je jer već imam zakazane neke posete za Dedamrazovanje a nemam pojma da li ću i kako moći da to odradim. Nije mi toliko do para koliko do neke dece koju neću videti, do njihovih osmeha i lepih reči koje od njih čujem.

Poslednji dan registracije su me na potpis pustili na 2 sata da odem i potpišem za nalepnicu. Svratili smo i u kafić na jednu lepu kafu i 20 minuta mirnog uživanja u uzajamnom društvu.

 24. 12. odlazim kući. Nalazi su u redu, EKG se popravlja, nema potrebe da budem u H više. Mirovanje. Nema vožnje narednih mesec dana. Kad zatreba, R me vozi iako se užasno plaši vožnje po Bgd, junački vozi dve lepe ture. Od planiranih 5–6 poseta dnevno, radim po jednu, samo za one kod kojih odlazim već godinama i Pančevo. Snimio sam i jednu lepu video čestitku za devojčicu koja je u bolnici. Kažu da je pomoglo :) Verovatno ne bih ni mogao više od ovoga za sad. Nema veze, biće i Nova 2023. 

Isto veče kad sam izašao, pala je i prva proba kostima i mali foto sešn :)

Ma nek sam video leđa 2021, beštija pokvarena me za malo nadživela. Ćao.

"Utekao s lopate" ili "Mimo svih prognoza". Ne znam šta je tačnije. Verovatno obe rečenice. I neko se gore dobrano potrudio da ostanem još neko vreme na ovoj planeti. Jer, u 9.30 sam bio na benzinskoj pumpi Tank (ko ne zna, izlaz iz Pančeva prema Vršcu) kad je sve počelo. Bez kola i daleko od bilo koje medicinske službe. U 13.30 sam već bio u svom krevetu na Zvezdari (oko 27 km dalje) sa ugrađenim stentovima. Pojavio se čovek s kolima, u Hitnoj nisam čekao sekund, u bolnici sam možda čekao 5 minuta, Pančevački put je bio prohodan, i još važnije, Pančevački most bez ikakve gužve. Poveći infarkt koji je promašio sve važne delove srca.

Puno, puno sreće. Verovatno sam svoje bonus tikete potrošio, za u buduće moram da se sam postaram da mi se ovakve stvari više nikad ne dese. Ili bar ne u narednih dvadesetak godina.

Jer sve, sve, ali bez onih zelenih očiju, raj bi bio dosadan ;)

Pred odlazak "na tezgu". Samo polako.

Radiće velika metla (već je počela) i mentalna, i društvena i svakakva. Niko i ništa nije vredno pakla kroz koji sam prošao. I šta ima veze što su istog dana crkli grejač u TA peći i klima? Što opet curi ulje iz kočnica na kolima? Što prokišnjava krov? Što radna stolica propadne baš kad treba da nacrtam neku jako tanku i jako preciznu liniju? N-E-B-I-T-N-O.

Na povratku sa poslednje posete u Bgd. Samo se smeškamo :)

Pijuckam kafu u pauzi između dve četkice i gledam obrise R naspram prozora. Ide stari hard rock s radija. Sunce zalazi iza plastenika. Čekam da odem na poslednje slikanje za ovu sezonu, komšiniji unuci su već nestrpljivi. I ne treba mi ništa više. Ok, treba nešto para da se plate računi i da je izvedem na neku lepu večeru i još par životnih sitnica :) Ali to se može i bez tone živaca.

31. 12. kod komšija :)

Carpe diem. Uvek i zauvek :)

Voli vas Deda Mraz.

Srečna mi Nova 2022. I 16. decembar, novi rođendan :)

Sveti bosiljak, Tulsi (Ocimum tenuiflorum)

Kad pomislite na bosiljak, šta Vam padne na pamet? Neka lepa salata, Mediteran, miris,... Pre 50 godina u kući moje prababe mogao se videti samo onaj sitnolisni, kasnije nazvan Grčkim, a još kasnije Hilandarskim. Bujni žbunovi po obodu bašte koji su se u jesen brali onako u kompletu i ostavljali da vise naopako pod strehom, da se suše.

Kasnije, pojavio se Genovese, velikih listova, sa karakterističnim brazdama po površini lista "kao iz reklame" i poprilično potisnuo sitnolisni, sve ga je manje bilo po baštama, sve dok u jednom trenutku skoro nije nestao. Vratio se pre tridesetak godina, ali više nikad u onoj meri kao s početka ovog teksta.

U poslednje vreme, teškom mukom, ali ipak, javlja se i "ljubičasti" bosiljak, lepršavih, crvenkasto–ljubičastih listova i ljubičaste stabljike. Moja prababa bi ga verovatno izgazila kao korov, ali današnji baštovani, otvoreniji prema novitetima su ga prihvatili i sve češće se može videti po pijacma.

I to je to. Tu priča o bosiljku za većinu naših ljudi završava. 

Godinama sam imao problem da privolim bilo koga da uopšte proba bosiljak s mirisom limuna. Cimeta. Kamfora. Anisa. O Tree bosiljku koji raste kao drvo više od 3 m u Africi, mnogi neće ni da čuju, to je nemoguće. U jednom trenutku sam imao 19 različitih. I nikoga nije zanimalo, svi su tražili "onaj jestivi", Genovese ili sitnolisni.

A bosiljak je tako mnogo toga. Miris, ukus, lek,... Ovo je tekst o malo poznatom (kod nas) a najviše cenjenom bosiljku u zemlji odakle je i potekao. Ne, nije Mediteran, kako se često greši, domovina bosiljka je Indija.

Tulsi bosiljak. 

Ovo ime u nekom širem prevodu znači "neuporediv". U hindu religiji, Tulsi je boginja, žena boga Višne, simbol dugovečnosti i dobrote. Duboko ukorenjen u razne običaje i ponašanje u skladu sa Hindu religijom, dobio je i ime "Višnin omiljeni" ili "Višni bosiljak". Postoje dva varijeteta, svetlozeleni sa zelenom stabljikom (kao ovaj na mojim slikama) i zove se Shri–Tulsi "Tulsi sreće" i tamnozeleni sa ljubičastom stabljikom Shyjama Tulsi (Tamni bosiljak).

Sledbenici Airvede ga smatraju svetom lekovitom biljkom, Kraljem svih biljaka i Majkom prirodne medicine. U Indiji, saksiju sa tulsijem drže uz uzglavlje kreveta da tokom noći udišu njegov blagotvoran miris i kako duboko veruju, oporave organizam od svih napora, fizičkih i emotivnih iz prethodnog dana. U savremenom svetu, pobornici prirodnih sredstava lečenja ga smatraju jednim od najjačih adaptogena – prirodnih lekova koji održavaju ravnotežu u organizmu ili popravljaju narušeno (slično peruanskoj maki). Takođe, često se pominje i kao odličan antidepresiv.

Po listu, lako može da promakne oku jer skoro pa da ne liči na ostale varijetete koje sam imao. List je blago reckav, nežan na dodir i nema onaj jaki miris bosiljka na koji smo navikli. Unutar tog mirisa, oseti se još neka crta, kao jako blaga sandalovina ili nešto slatkasto, ne mogu da odredim. Za razliku od ostalih, ne raste tako divlje u visinu i ne kreće odmah u cvetnu granu. Ovaj je nekako "tih". Eto, ne mogu da nađem bolju reč koja ga opisuje. Miran. Dostojanstven.

Može se koristiti u ishrani kao i svaki drugi bsiljak, ali se preporučuje i da se pije u vidu čajeva. Samleveni listovi se stavljaju na ujede insekata. 

Kad smo kod insekata, potpisnik ovog teksta ne veruje u moć bosiljka da rastera komarce, provereno na sopstvenoj koži :(

U duhovno religioznom smislu, voda u kojoj je prokuvan ovaj bosiljak se prska oko preminulog i na taj način mu se otvaraju vrata na onaj svet. Zvuči poznato?

Ona prababa sa početka teksta, nikad nije napravila slavski kolač (spartanski, samo brašno, hleb, voda i Isusovo slovo na njemu), a da ga nije ukrasila suvim cvetnim grančicama bosiljka. Nije bio Tulsi ali opet... A i u nekim crkvama i obredima još uvek možete videti da se škropljenje svetom vodom radi granama bosiljka.

Bili religiozni ili ne, uvek ćete imati bosiljak u bašti. Univerzalni prijatelj svih biljaka, voća, povrća i cveća. A ako imate Tulsi, znajte da imate biljku o kojoj se priča i piše više od 3000 godina. Pa nije li to pravi detalj za jednu Staru Baštu? :)

Srdačan pozdrav :)

Voda došla i otišla, šta sad?

Trese nebo na Balkanom, razbija. Po Alpima mećave, vodene zmije haraju mediteranom, Grčku i Rumuniju bije grad, tornada po Rumuniji, Ukraini, Poljskoj,... Odavno ne videh onaj pastoralni, mirni, tihi zalazak Sunca u prolećni suton. Nema. Ne daje se ove godine u domaćim bioskopima :(

Kod nas, opet poplave. Gledam slike ljudi kako spašavaju stoku, kuće nestaju pod vodom, TONE ĐUBRETA koje se nakuplja sa svih strana, nestaju putevi i drveće. Gledam bašte koji nema. pokrila voda. Dobar deo će i odneti sa sobom kad se povuče. Ostaje blato i očaj.

Blato se opere. Očaj sraste za dušu i boli dugo. 

Lako je reći "Glavu gore", treba nešto i uraditi, konkretno. Neću Vam ništa reči, samo da bih da pokažem šta se može učiniti.

Kad ovakva voda pređe preko bašte, teško da nešto može da opstane. Ali nije da je baš i sve izgubljeno. kad nam je bašta bila 16 sati pod pola metra ledene vode, sve što ide po tlu (tikvice, lubenice, bundeve, neki krastavci,...) sve je ostalo bez cveta. Pa iako su neke biljke ostale žive, ono, nisu uvenule, vreme cvetana i je prošlo i kao i da su završile sezonu. To je bilo to, doviđenja do sledeće godine.

Ali, paradajz je sav preživeo. Paprika takođe (to je jedna opaka biljka, sve misliš da je krta i razmažena jer traži puno Sunca i stalno zalivanje, ali je u stvari vrlo žilava, sa nekih sam brao plodove po prvom snegu). Ako je paradajzu otpao cvet, pojaviće se novi, na sledećem spratu (ako nije u pitanju neka niska, grmovita sorta koja rađa samo u jednom talasu). I krastavac kojem otpadne sav cvet zna da naknadno pusti nove cvetove. Tikvice takodje. To što na prvi pogled nakon odlaska vode bašta izgleda kao gomila poleglih polusmrznutih biljaka, uopšte ne mora da ima za rezultat potpuni fijasko. Ne očajavajte na prvu loptu.

Konkretno, šta uraditi?

Prvo raskloniti sav otpad koji voda nanese (najčešće granje i razne tipove otpadaka). da ostane samo zemlja i prvobitne biljke. Ono što nije počupano iz zemlje, uspraviti, dati mu potporu (pritke) da se što pre izvuče sa hladnog i vlažnog tla. U prvo vreme, zalivanje će biti poslednja stvar o kojoj ćete brinuti. Operite lišće biljkama. Kroz sloj blata ne mogu da primaju svetlost Sunca pa je blato po njima kao da ste ih pokrili crnom, neprovinom kesom.

Time što ćete oprati lišće, otvorićete sebi (i biljkama) još jednu mogućnost, da ih prihranite i osvežite preko lista. Ne mora da bude ništa jako ni dramatično, blagi rastvor Slavola ili bilo kojeg organskog đubriva će biti OK. Prskanje rastvorom koprive je vrlo preporučljivo, ne samo kao preventiva od plamenjače već i kao dobra prihrana gvožđem. Šta god da koristite od organskih reparata za zalivanje i preventinu gljivičnih oboljenja, iskorstite sad, bez odlaganja.

Napravite neki grubi popis stanja u bašti. Odredite, koje su biljke OK, koje se mogu revitalizovati a koje su nepovratno uništene.

Od onih koje mogu da se "poprave", najjači i najlakši je paradajz:

1. ako je stabljika samo zalomljena, fiksirajte je na tom delu, kao da fiksirate prelom ruke ili noge, tanke grančice ili žica ostavljena 5-10 cim iznad i ispod preloma, fiksirajte je bilo čime (ja sam korstio onu usku krep traku za krečenje) i obavezno celu biljku na tom mestu fiksirjate za pritku. Paradajz je odličan i lak za kalemljenje (da i to se radi), u velikom % uspeva da napravi nove veze/kanale na sečenim ili puknutim mestima i posle par nedelja "rana" potpuno zaraste.
2. ako je stabljika potpuno prekinuta,  delove na kojima je bio prekid, poravnajte čistim skalpelom ili oem i prekrijte nečim. Deo koji je sa korenom, ostavite tako kako jeste, pre ili kasnije će pustiti novu granu koju možete formirati kao glavnu granu nove/stare biljke. Otkinuti deo stavite u bocu s vodom (kao kad razmnožavate npr. neku lozicu ili muškatlu) i sačekajte da pusti korenčiće. Onda je zasadite u zemlju i gajite kao novu biljku. Ovaj deo možete i direktno staviti u zemlju (samo je napravite dosta rastresitom, stavito 1:1 zemlja/pesak) stabljiku stavite pod ođtrim uglom u zemlju i zalivajte češće. Dobićete isti rezultat kao i sa ožilljavanjem u boci vode, ali malo sporije.

Ako su Vam neke sadnice paradajza nepopravljivo uništene, iskoristite one koje su preostale, iskoristite njihove zaperke! Sa zapercima uradite isto ono što sam naveo u prethodna dva koraka i dobićete isti rezultat.

Ako baš ništa ne možete da spasite (ili bar najveći deo bašte) i dalje Vam ostaju neke opcije.

nabavka novog rasada. iako je sezona rasada odavno gotova, i dalje po pijacama ili po baštama mogu da se nadju rasadi paradajza, krastavca, paprike, tikvica,... Sigurno je da ih nećete naći u svooj blizini, jer su i druge bašte oko Vas stradale, ali moete putem prijatelja, rođaka ili društvenih mreža, potražiti gde ima i kupiti. Na žalost, može da se desi da naletite na neke od onih "drugom smrknulo, meni svanulo" pa da cena ovih rasad bude nekorektna. Moj savet - okrenite se i idite od takvi prodavaca. Nikad ljudi od njih.

Kasno sejanje. Ovo se radi i kad je godina "normalna", mada to uglavnom rade oni koji se bave proizvodnjom za prodaju. Plodovi ia stignu krajem septembra kad se svi ovi "rani" ispucaju i na kraju prodaju plodve za dinar i dva. U jednom tenutku, paradajz na pijaci sa 15 skoči na 50 dinara pa i do 100. E to su plodovi nastali iz biljaka koje se seju sad. Znači, paradajz ćete imati u spetembru, krastavce i tikvice i ranije, a paprika je spora, to je već teško reći da li će i kad će.

Ali Vam zato bašta neće biti prazna.

Znači, trebaju Vam čizme i dobra volja. 

Ma, ni čizme nisu neophodne, blato se opere.

Koji je to "Naš stari paradajz"?

Jedno od najčešćih pitanja koje čujem ne samo u vreme kad se nabavljaju semenke i rasad, već tokom cele godine je:

"Znate onaj, onaj NAŠ STARI paradajz, onaj PRAVI, onaj UKUSAN?"

"Da li imate seme onog PRAVOG Volovskog srca?"

"Znate onaj stari šljivar, nekad su ga bile pune bašte, pa onako sočan i lep...".

Znam. 

I nemam pojma.

Najtačnije rečeno, svi mi imamo sećanje na neki paradajz koji nam je bio ukusan, nekad davno. Ali, paradajz od pre 40 godina iz bašte moje prababe i paradajz neke tetke iz Šumadije ili nečije ujne iz Srema, verovatno nemaju veze jedan s drugim. Još ako je u međuvremenu širenje gradova i izgradnja čitavih naselja pregazilo neku staru baštu koje se sećate i ponekad i čitave delove gradova, šanse da nađete "baš taj" paradajz su minimlne.

"Ma znate, onaj jabučar".

Koji? Imam ih desetak, iz raznih krajeva Srbije. I još toliko iz regiona. I još toliko iz ceog sveta. Verovatno oko 40. Različitih. Crveni, roze, braon, zeleni, žuti, slatki, kiselkasti, odimljeni, mesnati, vodenasti,... A postoji ih na hiljade. Koji od njih je Vaš?

I da, svi su PRAVI, svi su JESTIVI i svi su više nego UKUSNI.

Da se na kratko vratimo kroz istoriju, u vreme kad je paradajz bio egzotika stigla "od negde tamo daleko" i tek počinjao da osvaja naše kuhinje. Kad je prošlo početno "neki crveni plod", lirski zanos sa "plod ljubavi" i "jabuka ljubavi", pa i malo verskog zastranjivanja sa "vučji plod", paradajz koji se odomaćio i u početku dobijao imena na osnovu onoga na šta je najviše ličio.

• Najčešći oblik, okruglast, malo spljošten na polovima, podsećao je na - jabuku. Zato valjda ne postoji deo ove planete u kojem se ikad gajio paradajz da bar jedan njegov varijetet nije dobio ime "jabučar" ili nešto slično tome. Ne, nismo mi izmislili ovo ime, ima ga po celom svetu. U svetu paradajza koji je prebogat različitim varijetetima, jedno ime za jedan oblik je postalo premalo, pa sad imamo na hiljade imena za različite sorte paradajza koje su u osnovi, po obliku, jabučari.

Jabučari, najbrojnija grupa varijeteta svih zamislivih boja, ukusa i čvrstine plodova.

• Manji, blago izduženi plodovi su dobili ime po drugoj voćki koja je već uveliko bila poznata - šljiva. Šljivari koje smo znali pre 40 i više godina sve više nestaju. želja da imamo što veće plodove i da iz bašte donosimo sve punije košare su još i pre nego su se pojavili hibridi, popričično smanjile broj posejanih šljivara i danas ih je sve manje. Opstaje jedna manja grupa, posebnih po vrlo mesnatom plodu sa malo vode i pogodnih za sušenje (verovatno je Roma najpoznatiji predstavnik ove grupe).

• Treća grupa je pomalo nejasna jer ime su neki plodovi dobijali zbog oblika, a neki zbog veličine. Volovsko srce. U vreme kad su imena paradajza nastajala, veliki plodovi su povezivani sa najjačom i najvećom domaćom životinjom, volom ili bikom (pade mi na pamet, možda u Indiji imaju Slonovo srce, valja proveriti). Vo i bik su oličenja snage i veličine, pa su mnogi veliki plodovi dobijali ime Volovsko srce ili Bikovo srce. Sa druge strane, mnogi plodovi su baš oblika srca iako po veličini spadaju u "normalne". Većina sorti označenih kao ****-srce su teški oko 200 gr, u proseku tek malo veći od jabučara. Ali većinu karakteriše stakast ukus i umerena količina vode.

Nekoliko Volovskih srca iz zemlje i sveta. Mala grupa varijeteta koji su srcolikog ploda i srednje veličine. a ima ih još puno po baštama sveta.

• I četvrta grupa, često zapostavljena i proglašavana za ukrasne biljke, nejestive, a povremeno i da su GMO proizvedeni u mračnim laboratorijama ukrštanjem riba, pauka i divljeg paradajza (da, upravo tako čuh). U pitanju su čeri paradajzi koji su dobili ime jer po veličini i obliku podsećaju na trešnju (cherry). Kasnije, otkrivanjem sve većeg i većeg broja varijeteta različitih boja, veličina i oblika, ova grupa je podeljena na više podgrupa, od mini (do 1cm veličine) do velikih čerija (do 5 cm prečnika što se smatra gornjom granicom za veličinu čerija). Ima ih svih boja, od belih do crnih, prugastih, duguljastih,..

Tek mali deo sveta cherry paradajza koji broji verovatno par hiljada varijeteta.

A ovo su samo osnovne, grube odrednice. Da li Vam je sad bar malo jasnije, zašto Vam neki stari jabučar koji ste nabavili uopšte ne liči na onaj "vaš stari jabučar" jer je vodenastiji, kiseliji, drugačije boje,... a opet nosi ime jabučar.

Zato, kad sledeći put potražite neki paradajz iz Vašeg detinjstva, potrudite se da opišete boju, veličinu, ukus, da li ima više ili manje vode u sebi,.... Pomoćićete i sebi i onome od koga tražite seme.

I ne odustajte od starog paradajza. Sve dok ga neko traži, sve dok ga je bar u jednoj bašti, preživeće.

Srdačan pozdrav.

manus.rs/biljke

Kada sejati?

Iz godine u godinu, celom severnom hemisferom, već oko Nove Godine na prozorima osvanu saksije, kutije, kontejneri i sve ostalo u čemu može da se seje, posejani semenkama raznoraznog povrća za narednu sezonu. U nekima se zazeleni i po neki listić, semenke su bile posejane već početkom decembra.

Da li ste zakasnili? Da li je Nova Godina pravo vreme za početak sejanja?

Pre nego Vam odgovorim detaljnije na ovo pitanje, samo da kažem jednu stvar - danas je 11. januar 2019. godine i u celoj kući i plasteniku imam posejano tačno 0 semenki. Nula. Okruglo. Čak sam ove godine propustio da posejem onih ritualnih par saksija oko Nove Godine kao što sam radio prethodnih godina. Ništa. 

Iako će mnogi i nakon ovog teksta uraditi po svome (znam, i ti ćeš, već ti pogled luta ka kutiji sa semenkama, vidim te), ipak ću napisati i ovaj tekst, tek da posle neko ne kaže da mu nisam rekao. Eto.

Elem, da biste bili sigurni kad je pravo vreme za sejanje, možete učiniti nekoliko stvari:

• pogledati kad većina drugih seje (pri tome ne mislim na odlično opremljene profesionalce koji seju na desetine hiljada semenki u za to adekvatnim uslovima)
• pogledati po stručnim sajtovima gde ćete za svaku povrtarsku kulturu naći uputstvo kad se seje
• pogledati po sajtovima koji se bave prodajom semena
• pitati nekog ko zna više nego Vi 

Ako ste vlasnik manje bašte, hobista ili gajite baštu tek da imate da preko leta jedete svoju salatu, paradajz, papriku i da možda pretekne i nešto za zimnicu, podsetio bih Vas na sledeće biološke zakonitosti koje prate paradajz, papriku, krastavac i tikvice (a verovatno i još po neku, manje zastupljenu vrstu povrća u našim baštama):

1. od sejanja semenke do sadnje mlade biljke u stalno mesto u bašti prođe najmanje 6 nedelja (bar 2 para stalnih listova, jaka stabljika i koren dobro razvijen)
2. u svakoj vremenskoj zoni postoji  određeni period nakon kojeg je pojava jutarnjih mrazeva minimalna ili nezabeležena (u ravnici, u našem podneblju, to je oko 6. maja, na planinama i 15. - 20. maja bude još snega). Jutarnji mraz može da bude poguban po mlade biljke, znam nekoliko bašti koje su doslovno nestale preko noći. Zato ćete na svakom jeziku, na svakom sajtu koji se bavi prodajom semena, naći savet "sejati 6 nedelja pre pojave poslednjih jutarnjih mrazeva)

Ako od 6. maja oduzmemo 6 nedelja (ili zarad lakšeg računanja meseci i po dana), doćićemo do okvirnog datuma 20. mart. Ako tome dodate još 2 nedelje (da bi posejane biljke bile veće i jače kad ih budete presađivali u baštu), onda možemo zakljulčiti da je neko "normalno" vreme za sejanje između 1. i 8. marta. A danas je? Januar? Da li je ovo dovoljan odgovor na Vaše pitanje?

Za one koji se još uvek premišljaju, bonus: za nicanje svake biljke, pa i povrća, potrebno je:

1. supstrat (lako se kupi ako već nemate svoj)
2. saksija (vidi pod 1, a može i bilo kojačaša od jogurta, plastična kutija, konzerva...)
3. semenka
4. voda (svi je imamo, ovako ili onako)
5. temperatura bar 15-16 stepeni, 24 časa, desetak dana (ok, to ponekad zna da košta, ali je ostvarivo)
6. SVETLO, DNEVNO SVETLO! E na ovom korku se sapletu svi oni koji nemaju dobar komplet daylight lampi, dobro odabrana led svetla ili klijališta. Mislite da je ovo mlečno svetlo koje nadire kroz prozore dok se napolju beli sneg dovoljno? Nije. Možda jeste za taj prvi red saksijica koje su uz samo staklo prozora (gde zna da bude i najhčadnije, ako nemate radijator ili grejalicu ispodsamog prozora) ali je već 20-30cm u dubinu sobe slabo za potrebe mladih biljaka. i zato ćete sigurno upasti u problem sa izduđivanjem i propadanjem rasada. Ima zima koje prođu u blago oblačnim ili čak sunčanim danima, ali ova nije takva. Čak i da sutra grane sunce i bude ga 5-6 dana, niko ne može predvideti kako će biti u februaru. Dužina (ili kratkoća, kako god žečite) dana je takođe faktor koji ometa noramalan rast i razvoj mladih biljaka.

Zato, ne žurite. Još imate vremena da po n-ti put pretresete svoj plan za 2019. Nabavite još po koje seme. Naučite još što šta pre nego se krene u baštu. Pogledate za seme OVDE (klik na tekst " PONUDA SEMENA za sezonu 2019" a za rasad OVDE.

Strpljenje se najteže uči kad se krene u baštu. Ne pitajte kako znam.

Pozdravlja Vas

Debeli Baštenski Zmaj

Crvena na dan

Dugo nisam pisao i nije mi bio plan da se pisanju bloga vratim sa ovakvom temom (koja nema nikakve veze sa baštom, odmah da napomenem), ali da sad ne otvaram potpuno novi blog, napisaću ovde.

U vremenu kada caruju predrasude i  kad se veći deo životnih priča prekida sa  "Nemoj ti meni, znam ja...", evo mojih poslednjih 7 meseci, iz prve ruke, nefrizirano, tako kako jeste. Nije savet, nije "Sveto pismo", nije nikome ni moranje ni ulagivanje, šta god da pomislite nakon čitanja ovog teksta, ništa se neće promeniti u mom životu. U Vašem,... možda. Neka svako izabere sam.

Verovatno ste čuli zilion puta da danas, u ovoj zemlji, u državnoj službi, ne možete naći posao ako niste član neke od stranaka ili bar u najbližem krvnom srodstvu sa nekim "odozgo".

Eto, kod mene nije bilo ništa od toga. Neko je nekome ponudio posao, neko je odbio, pa je neko čuo nekoga ko zna nekoga ko zna mene i koji tvrdi da ja "puno toga znam", pa i oko kompjutera. (Fakat, skoro 25 godina iskustva, MCSA sertifikat i ECDL i nekoliko firmi u kojima sam radio tu vrstu poslova. Po svim merilima, ne znam sve, ali imam OGROMNO znanje).

I tako, ničim izazvano i sasvim neočekivano, u 56. godini, dobijem posao. U državnoj službi.

Predrasuda koja bi mogla da se nadoveže na prethodnu je da "državni krov nikad ne prokišnjava", tj. da je u državnoj službi pristojna para, sigurna i samo treba da ne praviš sr'nja i radiš svoj posao i sve će biti OK.

Ni to se nije desilo.

Prvo sam radio mesec dana zvanično kao volonter. Ok, ima ljudi koji i po godinu dana nisu plaćeni, to je u nekim firmama jedan od načina da Vas provere i uvere se da ste vredni zapošljavanja. Ko sve i kako to zloupotrebljava, nije tema ovog teksta.

Neću ulaziti u detalje, ali mislim da će i ovo biti dovoljno: 6 meseci sam radio kao IT tehničar (zvaničan stav je da je dovoljno srednjoškolsko znanje pa je takva i plata. Realno, treba Vam znanje nekog ekstremno iskusnog ili fakultetski obrazovanog).

Ali, nije samo to. Radno mesto je referent - IT tehničar, što znači da sam osim IT poslova radio i neke administrativne poslove koji nemaju veze sa IT. Kad kažem radio, mislim na svaki dan po nekoliko sati, često i po ceo dan. Jedno vreme i raznosio poštu po gradu. Nikad kasnio, najveći broj poslova i iz jedne i iz druge oblasti radio "sad za sad" i rešavao u najkraćem mogućem roku. 

Za sve to, dobio platu koja je pisala u rešenju o zaposlenju i ponudu da još 6 meseci radim sve to isto, pod istim uslovima.

Odbio sam.

Ne znam, ne umem da radim manje. Ne mogu da kažem, "za Vaših 30 000 možete od mene da dobijete to i to". Nedeljiv sam. Kad nešto radim, radim to ceo, 100%, bez ostatka. Da bude urađeno najbolje i najbrže moguće. Ne umem da usporavam, odugovlačim, bolemebrigarim... Niko me nije terao da radim više nego što je pisalo u Ugovoru. Davao sam više jer mi je bilo logično da nešto odradim ako već znam, a ne da kažem "to se ne uči u srednjoj školi, zovite servis/firmu koja će to da naplati **** dinara". Uštedeo sam firmi nekoliko godišnjih plata. Nebitno.

Iz dana u dan, posao je postajao sve više gorak, kao da Vas neko na oči potkrada, uzme Vam sve a ostavi sitniš. Razum je govorio drugo, ali srce i telo su plaćali danak. 

Ni logika "potpiši, šta te briga, dok ne nađeš nešto bolje" nije pomogla, ma koliko bila ispravna. Ja ne znam tako. 

I tako. Juče uzeo radnu knjižicu. Čekam da prođe sneg pa da krenem sa baštom 2019. Do tad, četkica, muzika, Corel i mnogo dobre muzike. Reset. Low level format.

Neću nagađati šta će ko misliti o ovakvoj odluci. Kao što rekoh, šta god pomislili, to neće promeniti moje danas. Na Vama je. Ali nemojte suditi o meni zbog mene, moje je prošlo. Prosudite zbog Vas samih. Jer ako danas prećutite nešto loše, možda ćete sutra morati da prihvatite nešto mnogo gore. 

I ako Vam se ikad ukaže prilika da radite kao IT tehničar u javnom sektoru, pročitatajte ovih nekoliko pasusa, možda će Vam pomoći da ne udarite u zid, kao što sam ja.

- Možete biti najbolji  u svom poslu i imati gomilu sertifikata, to Vam u današnjem javnom sektoru u zemlji Srbiji ne znači bukvalno ništa. O potrebama za IT kadrom odlučuju oni koji ne znaju gotovo ništa o toj oblasti, mnogi ne koriste i ne znaju da koriste Windows, Word, E-mail, Internet,....

- Ako i dobijete posao (mimo partijskih i krvnih linija), sistematizacija je takva da ste okrakterisani kao tek svršeni srednjoškolac nekog opšteg smera (ni za trenutak ne želim da umanjim znanje ljudi koji su završili samo srednju školu, naprotiv, lično znam nekoliko njih koji su u nekim IT oblastima "genijalci", u najboljem smislu tog izraza). Znači, nema veze sa znanjem, već sa diplomom i stepenom stručne spreme - imate platu IT tehničara sa SSS, znači skoro pa minimalac. Samim tim, nikakav MS sertifikat (ili neki drugi) se ne računaju. 

- Osim ako niste ranije radili baš u tom delu javnog sektora, ne računa Vam se ni dan prethodnog radnog iskustva (npr, ako ste radili kao IT u zdravstvu, pa se sad zapošljavate kao IT u saobraćaju, prethodno radno iskustvo Vam se ne računa pri obračunu plate).

- Dobijate posao na 6 meseci, što automatski znači da se Vaš rad ne vrednuje kao rad zaposlenih za stalno, jer ne možete kao nagradu na svake dve godine dobiti viši koeficijent za obračun plate (za dobro obavljen posao), to za Vas ne važi.

- Često po sistematizaciji nekog od javnih preduzeća, ne postoji nikakav "korak napred", nema pozicije, mesta, zvanja (kako god da je definisano) kako bi ste bar malo napredovali. 0.

- Vaš rad vrednuju ljudi koje sam već pomenuo, znači, možete napisati zlatni programerski kod, popraviti nepopravljivo, završiti neki posao u suludo kratkom roku,... ne znači im ništa. Samo ćete kao "nagradu" dobiti još više posla.

Želim Vam puno sreće.

Srdačan pozdrav.

Matematika i karakter baštovana

Valjda nema nepouzdanijeg, prevrtljivijeg i  dovitljivijeg mozga od mozga baštovana u vreme sejanja. Ne u vreme planiranja bašte, tad je sve OK. Čista algebra i geometrija povrća, ovoliko metara puta onoliko metara, ovo se sadi na ovolikom razmaku, ono na onolikom, sve se pomnoži i sabere i dođe se do jednog broja. 

Neumitnog, nepomerivog i nepopravljivog.
Dok ne počne sejanje.

Onda se probude svi paralelni univerzumi, zakrivljenja prostora i vremena i monstruozne crne rupe koje u tren oka progutaju svu logiku i prirodne zakone suživota povrća u jednoj bašti. 

"Samo još ovo i neću više".

Valjda najgnusnija samolaž ikad izgovorena unutar neke bašte, plastenika, terase,... Za njom su na visokom 2. i 3. mestu "Neću, nema više mesta" i "Sačekaću do sledeće sezone".

Šipak. Um baštovana radi 300 na sat i naćiće sve pukotine u logici.

Ovogodišnji primer jednog debelog bradonje s naoučarima koji povremeno napiše po koji red za ovaj blog:

Logika:

Prošle godine sam sadio 170 sorti paradajza, moram da smanjim taj broj.

Realizacija:

Napravio sam spisak koji je drastično smanjen na 168 sorti (juhuuu, sve pohvale za karakter)

Posle trećeg čitanja spiska, ruka sama markira sorte koje mogu u kofe. Na kraju ih je 10. (bravo!)

Sad ih je 158 u bašti (aplauz! ovacije!)

Vidi ovo, ko je ostavio ovaj sa rečima "Možda" i spiskom od 8 sorti na njemu? A?

(tihi glas u glavi): Ali na poslednjem spisku ih je 158, ako dodaš još 8, biće ih 166, to je još uvek manje od limita od 170.

Super, znači seje se i tih 8.

Finale - umesto planiranih 170 posejano je 178 sorti, ali sam ponosan jer ću u bašti imati samo 166 što je manje od planiranog broja.

I ko može da obori ovakvu logiku?

Da li neko zna gde ima jeftinih kofa da se kupe? :(