Lista želja (prokletstvo biljkoljupca)

Što se više baviš biljkama - više ljudi vrediš.

Prostor se ne širi u skladu s ovom jednačinom.

Iz ovoga sledi da  biljkoljubac uvek, ali uvek ima manjak prostora.

Fotografija sa sajta grist.org

Nije toliko problem doći do semenki, pelcera, sadnice, korenčića, ponekad je dovoljan i maleni listić da iz njega dobijete željenu biljku.

Fotografija sa sajt weburbanist.com

Problem je prostor. I problem je ono "nešto" u našim glavama što nas obavezno tera da volimo biljke za koje nemamo uslova. Pri tome ne mislim na egzotike iz ekstremno sunčanih predela kojima treba 11 meseci bez oblačka da bi pustili cvet, ne mislim na one divne perene iz sibirskih tajgi ili sa vrhova Himalaja, ne.

Mislim na to što se obavezno zaljubimo u neko saksijsko cveće koje mora da se gaji "unutra", a živimo u sobama od desetak kvadrata, često mračnim ili sa samo jednim prozorom. To što je ta soba na 5 hektara livade, ne znači ništa. Naša voljena biljka može i želi samo unutra.

Paradajz okapoan, sa sajta
homesteadlifestyle.com

Postoji i ona druga strana jednačine, ljudi koji žive u gradu, u stanovima, zavide onima koji imaju bašte. Gajili bi na stotine strukova paradajza, paprike, salate, luka,... ali imaju tek par kvadrata terase, par saksija i možda koju žardinjeru.

Oni koji imaju Sunca od jutra do mraka, zaljubljuju se u biljke koje vole senku. Oni koji žive u senovitom prostoru, pate za bojama cveća.

Uvek smo na pogrešnoj strani :(

I zato se snalazimo. Oni koji žive u malom prostoru, smišljaju razne sisteme polica, stalaka, saksija-u-saksiji-u-saksiji-u-saksiji, neverovatno maštovite i mehanički genijalne konstrukcije koje se penju na prozor i spuštaju sa prozora. Smišljaju se razni sistemi daylight i growlight lampi sa ogledalima i alu-folijama. Viseće paradajz, sklapajuće prozorske bašte, feng-šui-bonsai papričice. Čitave botaničke bašte po stepeništima zgrada u kojima je svaki komšija kao dobitak na lutriji, neće iz obesti slomiti grančicu, otkinuti cvet, ugastiti cigaretu na nekom egzotičnom listu. Ooooo ima ih,  još ima tih divnih neznanaca koji na sve naše pokušaje da tom fanatičnom mrvom prirode ukrasimo beton koji nas okružuje, gledaju blagonaklono, bez zavisti i bez zluradosti.

Prelep vrt ispred zgrade
na Novom Beogradu

Oni koji imaju prostora, umataju i premeštaju palme pred zimu, pokušavaju da 30m visoki eukaliptus svedu na grm visok 1 metar (lično ludilo), o maslinama i bananama da i ne pričam (video sam dve banane u nekom dvorištu u Varvarinu pre par godina, bile su preko 3m visoke i jako me zanima kako su ih štitili preko zime).

Zaštita banana od zime,
sajt www.digthedirt.com

Za sve ove godine koliko živim u bašti, nisam upoznao ni jednu osobu, povrtara, cvećara, kaktusara,... koji je našao svoj "duhovni mir" i stavio tačku na mentalni spisak biljaka koje želi. Svake godine fali po nešto. Kasna jesen i zima prođu u kopanju pa katalozima, forumima i fotografijama na društvenim mrežama. Uredno osudimo na propast stotinak semenki posejanih kad im vreme nije. Potrošimo i neke novce koje smo mogli da uložimo u neke druge biljke, primerenije uslovima koje imamo. Pravimo gluposti, redovno.

Da li nam je sa genom za ljubav prema biljkama podvaljena i mala greška u kodu koja nam ne da da se smirimo i budemo zadovoljni onim što već raste pred našim očima? Da li se kroz sve nas priroda spašava i širi biljke na meridijane do kojih nikada ne bi same stigle? Testira ih na klimatske i "neprirodne" uslove?

Ili nas samo trese taština da imamo što veće, što lepše, što brojnije? Da imamo gde mu mesto nije i kad mu vreme nije?

Naklon do poda, banana koja raste u Švedskoj,
sa sajta http://snowpalm.dyndns.org/eng/banana.html

Šta god da je razlog, nećemo se smiriti. Patićemo, žalićemo, pokušavaćemo nemoguće, ali se nećemo smiriti. Ko zna, možda smislimo i nešto dobro.

Banana Musa basjo
Angelholm, Švedska

Zaštita banana preko zime