Dok se krećete medju stabljikama paradajza, osećate nežne dodire po rukama, nogama, ledjima, vratu... Čujete šapat na jutarnjem povetarcu, a senke se lagano kreću oko vas.
Pogled. Uzdah. I na kraju sve kulminira glasnim urlikom.
Ovo je priča o tome.
Postoje ljudi sa posebnim darom.
Pogled. Uzdah. I na kraju sve kulminira glasnim urlikom.
Ovo je priča o tome.
***
Postoje ljudi sa posebnim darom.
Da li od Boga, prirode, kosmičke prašine, čega li... darovani da ih biljke vole izvan granica realnosti, beskrajno i fanatično. Samo prošetaju kroz baštu i za njima ostaje zeleni trag bujnog rastinja koje samo čeka da ih ovakve osobe dodirnu, ponekad i samo da ih pogledaju, i već postaju prepune cveta i ploda. Što bi rekla jedna moja drugarica "zabode viljušku u zemlju i već sutra joj tu izraste servis za 12 osoba".
Ali stvarno.
Za njih ne postoje bolesti biljaka, u baštu sleću isključivo korisni insekti i kad dodje vreme berbe, nemaju ni jedan jedini loš plod u celoj bašti. Slučajno slomljena grančica posle par dana postaje ožiljeni pelcer sa zillion novih korenčića, spreman da sam otrči i posadi se tačno gde treba.
Ljudi zelenih ruku, baštenski andjeli. Oni koji kod nas izazivaju i divljenje i zavist.
I zato neću više ni jednu reč da napišem o njima.
Mi ostali, mi koji se svakodnevno mučimo i borimo sa "sto zala" koje napada naše bašte, imamo svoje zelene minute. I zelene ruke. I žute peškire.
Mi, paradajzičari.
Nema te kuće kraj koje je rastao bar jedan struk paradajza, a da se bar jednom (ih, jednom!) u toku sezone nisu pojavile žuto-zelene pruge po svetlim peškirima. To je planetarno. To nas povezuje. To naše mašine za pranje veša čini srećnim i korisnim.
Kad bi se zezali.
To je ono što nas pre ili kasnije izludi.
OK, ponekad iz bašte izadjemo bukvalno zelenih prstiju, u vreme zakidanja zaperaka ili prevezivanja stabljika, prsti nam budu tako zeleni da je to već prelazi u tamno petrolej zeleno. Ili skoro teget. Ili... ma nema veze. Nervira.
Naravno da ćemo trljati i trljati zelene dlanove i prste sve dok ne pomislimo da smo skinuli sa sebe tu "stvar" od koje se prljaju peškiri. Ponekad uspemo. Ponekad ne. Ali ono što nas verovatno najviše izludi, to je kada dobro, ali baš dobro, operete ruke, ne ostane nikakav trag a onda odete pod tuš i dok obrišete ledja peškirom - eto zelenih tragova, opet! Pa stvarno :/
Šta nas "ozelenjava"?
Kad pogledamo površinu stabljike i listova paradajza, primetićemo puno svetlih dlačica. E nije to.
"Ozelenjava" nas nešto što se naziva "čađ" i nalazi se u mikrokosmosu površine paradajza, nevidiljivo golim okom. Trihomi, male drškice sa loptastim žlezdama na vrhu. Kao mala glavata bića (često se koristi izraz "vodotoranj"), kao brdo pipaka nekog morskog stvorenja, sa površine stabljike i listova (u mnogo manjoj meri čak i sa površine plodova), prema nama se pružaju ovi svojevrsni "kanisteri" ispunjeni sa par stvari:
(Par nedelja sam čekao odobrenje nekih sajtova da objavim fotografije ovih mikroskopskih detalja, ali kako odgovor još nije stigao - nacrtao sam kako izgleda.)
Glikolipidi su masti i ne rastvaraju se u vodi već u alkoholu. Zato su nam ruke nakon rada sa paradajzom zelene i nekako glatke, protrljate prste jedan o drugi, a oni kao da klize. Zbog toga se ove materije tako teško skidaju samo vodom. Deterdženti do nekle pomognu, ali ostane na prstima još dovoljno da naš peškir pošalje momentalno na pranje.
Imaju ulogu u odbrani biljke od nekih napasnika, pre svega Keiferia lycopersicella, rodjaka "lisnog minera" koji se može naći u zaštićenim prostorima (plastenici, staklenici,...). Varijeteti koji na svojoj površini imaju više "cisterni" sa glikolipidima su otpornije na ovog napasnika. Na žalost, ovo je i jedan od glavnih objekata GMO istraživanja - stvaranje varijeteta koji bi imali mnogo veću koncentraciju glikolipida i tako bili otporniji na neke insekte.
Terpenoidi su na stabljikama i na lišću odgovorni za karakteristični miris paradajza. Nama su mnogo važniji u plodovima kojima daju karakterističan miris i ukus. Što ih je više, ukus je jači.
Flavonoidi, kojih u mnogo većoj meri ima u samim plodovima, doprinose tamnoj boji nekih varijeteta i odlični su antioksidanti. Biljci pomažu u borbi protiv bolesti lista i napada insekata. Za sad se zna da su divlji varijeteti bogatiji ovim materijama ali se direktnim ukrštanjem sa "odomaćenim" varijetetima još nije došlo do zadovoljavajućih rezultata (često bude upropašten miris i ukus nastalih plodova).
I svi oni zajedno, jedva dočekaju da ih samo dodirnemo pa da se izruče na našu kožu i odeću.
Kao što rekoh, ponekad nije problem kada su vam ruke "zelene", vidite zelenilo i trljate, trljate, trljate,... Međutim, problem su nevidljive "fleke" po rukama, nogama, leđima, glavi,... svako mesto kojim smo dotakli paradajz je spremno da na tek postavljenom, čistom peškiru ostavi trag.
Povremeno čujem da neki baštovani sve češće korste hirurške rukavice kad rade oko paradajza. Nije baš da su preskupe, ali sama pomisao da na +25 i više stepeni radim u gumenim rukavicama izaziva slapove znoja kod mene. Znači, što se mene tiče, rukavice nisu rešenje. Takodje ni nošenje dugih rukava i nogavica nije rešenje kad u maju temperatura u plasteniku dobaci 30C i više.
Kako se oprati?
Glavni sastojak ove "čađi" po nama je masnoća koja se teško (nikako) uklanja vodom. Masti se rastvaraju u alkoholu, ali teško da ćete trošiti par litara medicinskog alkohola (ili ne daj Bože, rakije ostavljene za slavlja!), samo da biste oprali ruke.
Jedno od često pominjanih rešenja je limun. Čuo sam na nekoliko mesta da baštovani drže krišku limuna ili ostatke limuna nakon ceđenja soka i time dobro istrljaju ruke pre nego prljavštinu napadnu sapunom. Ovo je vrlo lepo i prijatno rešenje - u posebnim slučajevima. Na duže staze i za neki ozbiljan baštovanluk sa dosta strukova paradajza, nije. Jer, zamislite koliko Vam limuna treba da se istrljate 4-5 puta dnevno, i to ne samo šake, već i kompletne ruke, ramena, noge,... Da je limun jabuka, pa bi bilo preskupo.
Alternativa limunu je limuntus. Dodatak raznoraznim slatkim djakonijama koje se ostavljaju za zimu. Osnova mu je limunska kiselina koja vrlo lepo može da razbije masne fleke. Ukoliko Vam ne smeta da svako malo cepkate one kesice u kojima se pakuje pa sadržaj na neki sundjer, pa trljanje,... ok, probajte ovaj način.
Sirće. Alkoholno, vinsko, jabukovo,... svako je podjednako dobro ili loše, zavisi ko kako na to gleda. Razbije malo onu masnoću na površini, olakša posao sapunima i deterdžentima i ako volite da "mirišete" na sirće, samo napred. Ja baš i ne volim da se kupam u oblaku nakiselog mirisa.
Razni deterdženti za sudove. Uglavnom se svi reklamiraju da u sebi imaju sastojke koji čuvaju i neguju kožu, ali mi se ne dopada ideja da se 4-5 dnevno perem ovim sredstvima. Nekako mi je bzvz.
Jednom prlikom, dok sam živeo u prethodnoj kući, izašao sam iz bašte i video da pored česme nema sapuna. Da na sebe ne bih navukao gnev zelenookog zmaja kretanjem po kući u ratno-radno-baštenskom izdanju, probao sam da se snadjem. Pored česme je ostala kofa sa peskom i ja sam kao vrabac prašinar u taj pesak uvukao šake i trljao. Par minuta kasnije sam ruke stavio pod mlaz vode i gotovo kompletno zelenilo je nestalo! Uz još par voda-pesak-trlj poteza, skinuo sam sve sa šaka. Kad sam kasnije ušao u kuću i "normalno" oprao ruke, na peškiru nije ostao trag.
Od tada, koristim razne "kuhinjske šmirgle", posebno one za pranje posudja od teflona, fine i sjajne. Probao sam i sa onim plastičnim mrežicama ali one nisu od koristi. Zeleni "tvrdi" deo sundjera za pranje posudja može da pomogne, ali treba trljati duže.
Malo sapuna i vode, mrežica u ruke i trljaj. I pazi da ne preskočiš neko mesto.
I? Da li pomaže?
Naravno.
Ali ipak, u toku sezone, koristite peškire crne, teget, tamno braon ili tamno zelene boje.
Svetle boje su inače demode ;)
Ajd sad, pravac bašta. Man'te se čituckanja tekstova u hladovini, treba i da se radi ;)
Srdačan pozdrav :)
p.s. ako znate još neki način kako da se lako operemo nakon rada sa paradajzom - javite :)
Kad bi se zezali.
To je ono što nas pre ili kasnije izludi.
OK, ponekad iz bašte izadjemo bukvalno zelenih prstiju, u vreme zakidanja zaperaka ili prevezivanja stabljika, prsti nam budu tako zeleni da je to već prelazi u tamno petrolej zeleno. Ili skoro teget. Ili... ma nema veze. Nervira.
Naravno da ćemo trljati i trljati zelene dlanove i prste sve dok ne pomislimo da smo skinuli sa sebe tu "stvar" od koje se prljaju peškiri. Ponekad uspemo. Ponekad ne. Ali ono što nas verovatno najviše izludi, to je kada dobro, ali baš dobro, operete ruke, ne ostane nikakav trag a onda odete pod tuš i dok obrišete ledja peškirom - eto zelenih tragova, opet! Pa stvarno :/
Šta nas "ozelenjava"?
Kad pogledamo površinu stabljike i listova paradajza, primetićemo puno svetlih dlačica. E nije to.
"Ozelenjava" nas nešto što se naziva "čađ" i nalazi se u mikrokosmosu površine paradajza, nevidiljivo golim okom. Trihomi, male drškice sa loptastim žlezdama na vrhu. Kao mala glavata bića (često se koristi izraz "vodotoranj"), kao brdo pipaka nekog morskog stvorenja, sa površine stabljike i listova (u mnogo manjoj meri čak i sa površine plodova), prema nama se pružaju ovi svojevrsni "kanisteri" ispunjeni sa par stvari:
- Glikolipidima (Acil-šećeri),
- Terpenoidima i
- Flavonoidima.
Glikolipidi su masti i ne rastvaraju se u vodi već u alkoholu. Zato su nam ruke nakon rada sa paradajzom zelene i nekako glatke, protrljate prste jedan o drugi, a oni kao da klize. Zbog toga se ove materije tako teško skidaju samo vodom. Deterdženti do nekle pomognu, ali ostane na prstima još dovoljno da naš peškir pošalje momentalno na pranje.
Imaju ulogu u odbrani biljke od nekih napasnika, pre svega Keiferia lycopersicella, rodjaka "lisnog minera" koji se može naći u zaštićenim prostorima (plastenici, staklenici,...). Varijeteti koji na svojoj površini imaju više "cisterni" sa glikolipidima su otpornije na ovog napasnika. Na žalost, ovo je i jedan od glavnih objekata GMO istraživanja - stvaranje varijeteta koji bi imali mnogo veću koncentraciju glikolipida i tako bili otporniji na neke insekte.
Terpenoidi su na stabljikama i na lišću odgovorni za karakteristični miris paradajza. Nama su mnogo važniji u plodovima kojima daju karakterističan miris i ukus. Što ih je više, ukus je jači.
Flavonoidi, kojih u mnogo većoj meri ima u samim plodovima, doprinose tamnoj boji nekih varijeteta i odlični su antioksidanti. Biljci pomažu u borbi protiv bolesti lista i napada insekata. Za sad se zna da su divlji varijeteti bogatiji ovim materijama ali se direktnim ukrštanjem sa "odomaćenim" varijetetima još nije došlo do zadovoljavajućih rezultata (često bude upropašten miris i ukus nastalih plodova).
I svi oni zajedno, jedva dočekaju da ih samo dodirnemo pa da se izruče na našu kožu i odeću.
Kao što rekoh, ponekad nije problem kada su vam ruke "zelene", vidite zelenilo i trljate, trljate, trljate,... Međutim, problem su nevidljive "fleke" po rukama, nogama, leđima, glavi,... svako mesto kojim smo dotakli paradajz je spremno da na tek postavljenom, čistom peškiru ostavi trag.
Povremeno čujem da neki baštovani sve češće korste hirurške rukavice kad rade oko paradajza. Nije baš da su preskupe, ali sama pomisao da na +25 i više stepeni radim u gumenim rukavicama izaziva slapove znoja kod mene. Znači, što se mene tiče, rukavice nisu rešenje. Takodje ni nošenje dugih rukava i nogavica nije rešenje kad u maju temperatura u plasteniku dobaci 30C i više.
Kako se oprati?
Glavni sastojak ove "čađi" po nama je masnoća koja se teško (nikako) uklanja vodom. Masti se rastvaraju u alkoholu, ali teško da ćete trošiti par litara medicinskog alkohola (ili ne daj Bože, rakije ostavljene za slavlja!), samo da biste oprali ruke.
Jedno od često pominjanih rešenja je limun. Čuo sam na nekoliko mesta da baštovani drže krišku limuna ili ostatke limuna nakon ceđenja soka i time dobro istrljaju ruke pre nego prljavštinu napadnu sapunom. Ovo je vrlo lepo i prijatno rešenje - u posebnim slučajevima. Na duže staze i za neki ozbiljan baštovanluk sa dosta strukova paradajza, nije. Jer, zamislite koliko Vam limuna treba da se istrljate 4-5 puta dnevno, i to ne samo šake, već i kompletne ruke, ramena, noge,... Da je limun jabuka, pa bi bilo preskupo.
Alternativa limunu je limuntus. Dodatak raznoraznim slatkim djakonijama koje se ostavljaju za zimu. Osnova mu je limunska kiselina koja vrlo lepo može da razbije masne fleke. Ukoliko Vam ne smeta da svako malo cepkate one kesice u kojima se pakuje pa sadržaj na neki sundjer, pa trljanje,... ok, probajte ovaj način.
Sirće. Alkoholno, vinsko, jabukovo,... svako je podjednako dobro ili loše, zavisi ko kako na to gleda. Razbije malo onu masnoću na površini, olakša posao sapunima i deterdžentima i ako volite da "mirišete" na sirće, samo napred. Ja baš i ne volim da se kupam u oblaku nakiselog mirisa.
Razni deterdženti za sudove. Uglavnom se svi reklamiraju da u sebi imaju sastojke koji čuvaju i neguju kožu, ali mi se ne dopada ideja da se 4-5 dnevno perem ovim sredstvima. Nekako mi je bzvz.
 |
| Meni omiljeni model za sezonu 2015 |
Od tada, koristim razne "kuhinjske šmirgle", posebno one za pranje posudja od teflona, fine i sjajne. Probao sam i sa onim plastičnim mrežicama ali one nisu od koristi. Zeleni "tvrdi" deo sundjera za pranje posudja može da pomogne, ali treba trljati duže.
Malo sapuna i vode, mrežica u ruke i trljaj. I pazi da ne preskočiš neko mesto.
I? Da li pomaže?
Naravno.
Ali ipak, u toku sezone, koristite peškire crne, teget, tamno braon ili tamno zelene boje.
Svetle boje su inače demode ;)
Ajd sad, pravac bašta. Man'te se čituckanja tekstova u hladovini, treba i da se radi ;)
Srdačan pozdrav :)
p.s. ako znate još neki način kako da se lako operemo nakon rada sa paradajzom - javite :)
No comments :
Post a Comment