Ne znam da vozim

Priznajem, ne znam da vozim dobro, nemam nikakvu opremu (30 godina star Condor drumaš i 7 godina star Capriolo Adrenalin), nemam desetine i stotine hiljada km u nogama i nisam nikad vozio brže od 27 km/h. Ako držim 22 km/h duže od 15-20 minuta, zreo sam za reanimaciju. Nikad nisam u cugu vozio duže od 53 km. Nisam popeo ni jedno brdo (ako se ne računa ovaj nadvožnjak kod sportskog koji me čeka na početku i kraju svake gradske vožnje). Jedva sam našao kacigu u koju mogu da uguram glavu, stoji mi ko da sam je ukrao od nekog deteta. Nemam klipsove, samo obične pedale. Biciklističke mi stoje kao da sam neki freak u porniću C produkcije. Na početku svake vožnje prvo odvrnem muziku na mobilnom i glavni mi je cilj da od opreme nabavim neke dobre zvučnike za bicikl.

Kad je Condor sleteo u moje dvorište.

Imam 130kg, dijabetes, očajne zglobove i ne-tako-dobro-srce.

Ali, biciklizam mi je, kao što obično biva - sasvim slučajno, spasio život. Doslovno.

I zato ga volim i pratim sve što mogu da vidim na TV i pročitam na netu. Kako osim svih navedenih mana imam i nešto mozga, vremenom sam stekao određeno znanje i mogućnost da bar donekle razumem ono što se dešava za vreme i oko biciklističkih trka. Odrastao u zemlji u kojoj se svako rađa kao već formirani fudbalski selektor, stručnjak za košarku i svetsku ekonomiju, politiku i istoriju, prosto sam stvoren da budem stručnjak za biciklizam.

Iz fotelje.

Pa ko voli da priča i komentariše na ovu temu, izvolite, ima dovoljno soka od nane, kafe, praznih fotelja ispred TV-a, jedan tabure i nekoliko hoklica ;).

Sa jedne ranoprolećne vožnje

Biciklista iz fotelje.