Deda Mraze, srećna ti Nova

 Kada je počelo?

Verovatno poodavno, gomila sitnih neprijatnosti pripisanih stresu, nervozi, Marfiju, maleru... Sitno, neosetno kljucanje negde duboko u srcu stabla, nečujno, neprimetno. Ali istrajno, 24/7/365, bez dana pauze, bez alarma, bez crvenih svetala i zastavica.

Godine prećutkivanja, sklanjanja, tolerancije, opraštanja i razumevanja su se gomilale kao tiha rđa koja izjeda i najtvrđe delove. Protraćene godine i protraćeno zdravlje.

I nakon havarije sa vodom, propadanja krova, problema sa baštom, sa kolima, sa kompjuterima, sa bravama, slavinama, parama, krojačicom, podovima, ljudima... negde je moralo da pukne.

I puklo je. 16. decembra.

Počelo je ranojutarnjom nervozom kao i mnogobrojna jutra pre toga. Za popodne je bio zakazan tehnički, registracija ističe za 4 dana, a kola koja su trebala da budu gotova prehodno popodne, još nisu ni započeta. Lakonsko majstorovo "stići ću" mi nije mnogo pomoglo. Ni četkica me nije smirila. 

Oko 9, zove majstor i kaže da su kola gotova. O sreće moje! Stiže za 10 minuta, sedam za volan, sve je kako treba. Vraćam ga u njegovu radionicu. Krećem kući. Pomislim, rano je pre podne, bolje da odmah oteram kola u perionicu u komšiluku.

Nema nikog, prvi sam na redu, najzad sve kreće lagano, bez trzavica.

Saginjem se nad zadnje sedište da u neku torbu pokupim kantice ulja, stare delove i neke krpe, da pospremim malo. I tad je počelo.

Prvo sam mislio da sam napravio neki pokret bez veze, izvrnuo zglob desnog ramena, uklještio neki nerv. Bol je bivao sve jači, sišao i na desnu šaku. Postajao sve jači.

Nekako sam pokupio sve one stvari u torbu, dao ključeve momku iz perionice i krenuo kući. Najdužih 500 m u životu. Nisam neki Čak Noris, ali dosta dobro podnosim bol. Ali ovo je bilo... Zastajao sam svakih desetak metara, vrteo ruku, zabacivao je ovamo, onamo, podizao, spuštao. Pokušavao da nađem položaj, da bar malo manje boli. Ušao sam u kuću okupan znojem, sa nekom grimasom na licu, viknuo njeno ime, R istrčava iz kuhinje gde drži čas, hvata me, ne zna šta da radi, kako da mi pomogne. Niz mene lije voda u talasima, nema mrve suve garderobe na meni, odlazim na sprat, istuširaću se, biće mi lakše.

Na putu do kupatila padam na krevet, sad je bol prešao sve granice neke moje skale,  ne mogu ni da viknem. R dotrčava zamnom, procedim da zove hitnu, ovo više nije za šalu. Naravno da je broj stalno zauzet, niko se ne javlja nakon 5–6 zvanja. Spremamo se da zovemo taksi. Kaže devojka koja je na času da je njen otac u blizini, u kolima, čeka da je poveze kući. Zove ga, čovek stiže za beskonačnih 5–6 minuta. Nekako ulazim u kola, ne mogu da mirujem tokom vožnje, ječao bih ali me sramota.

Stižemo pred Hitnu pomoć za par minuta, izlazim iz kola i skoro nalećem na doktorku i vozača koji upravo ulaze. Vide da idem kod njih, pridržavaju vrata, odmah na krevet (nigde ni jednog pacijenta), EKG. Nailazi doktor koji je upravo završio smenu i samo kratko komentariše moj EKG, "Vodi ga odmah".

Ako je za neku utehu, krevet je bio vrlo udoban

Kolima me prebacuju do bolnice, čekam u hodniku i dalje nemoćan da nađem položaj. Sad mi već neko čudovišta čupa rame i celu ruku odvaja od tela. I dalje ne vičem. Gledam u R i govorim da sigurno nije srce jer nema šanse da ovako dugo i ovako bolno kida, do sad bi puklo 10x.

U ambulanti, još jedan EKG. Telefon. Konsultacija sa Zvezdarom. Čujem povrdu, "da, šaljemo ga odmah". Krevet, ambulantna kola. Njene oči koje poslednje vidim dok zatvaraju vrata na kolima.

Truckanje niz Paje Marganovića. Obilaznica, put, most, Bogoslovija. hvatam poznate fragmente kroz delić prozora kroz koji vidim.

Ali sam svakako bio živ ne ispavan zbog merenja temperature u 4 ujutru, čišćenja u 5 ujutru, terapije u 6...

Stižemo brzo na Zvezdaru. Na nekoj sumanutoj strmini pokušavaju da me ne prevrnu vozeći me do zgrade gde je koronarna jer je OP sala zauzeta trenutno. Smeštaju me u krevet. Prešao sam neku granicu očaja, osećam bol ali sad kao da se dešava nekom drugom. ZNAM da neću umreti, ne danas. Prošao saam jednom koronografiju i stentove, na pravom sam mestu, biće ok. Samo dok stignem na sto.

Ni 10 min nije prošlo a opet me vraćaju na pokretni krevet, pa opet preko one strme ulice do druge zgrade, lift, OP sala. Vesela ekipa sestara, "de si Deda Mraze..." odmah počinje. Pokušavam da uzvratim ali ne ide, boli. Vrlo brzo nalaze gde je začepljenje, 2 nova stenta, samo još 5 minuta i biće gotovo. Ali mi rame ne da da mirujem, na par sekundi ruka kao da sama počinje da se pomera, da se rotira, podiže, traži oduška. Beskrajnih 5 minuta.

I najzad, kraj. Zahvat je završen, nose me u sobu, kače na monitor. Ovaj put sam prošao jeftino, sve je završeno kroz ruku, bar ne moram da 24 h ležim nepomičan sa onim džakom peska na preponama. Sve je sad super, osećam olakšanje, ali rame i dalje ne miruje, molim za neki intravenski analgetik (prestalo je tek DVA DANA KASNIJE).

Imao sam kolegu na IV spratu bolnice, strpljivo je pozdravljao sve koji izađu iz lifta :)

Sutra me na moj zahtev prebacuju nazaad u Panchester. Dobra soba, dobra ekipa, sve mi je tu. Mogu da se opustim. Narednih 7 dana ubijam sate do odlaska kući. Tamo mi je sve, moj pas, moja mačka, moje četkice, moje biljke. Tamo mi je R. Tamo mi je lek. Tamo mi je život.

Ne izlazim na društvene mreže, ne izbacujem slike iz bolničkog kreveta. Teško mi je jer već imam zakazane neke posete za Dedamrazovanje a nemam pojma da li ću i kako moći da to odradim. Nije mi toliko do para koliko do neke dece koju neću videti, do njihovih osmeha i lepih reči koje od njih čujem.

Poslednji dan registracije su me na potpis pustili na 2 sata da odem i potpišem za nalepnicu. Svratili smo i u kafić na jednu lepu kafu i 20 minuta mirnog uživanja u uzajamnom društvu.

 24. 12. odlazim kući. Nalazi su u redu, EKG se popravlja, nema potrebe da budem u H više. Mirovanje. Nema vožnje narednih mesec dana. Kad zatreba, R me vozi iako se užasno plaši vožnje po Bgd, junački vozi dve lepe ture. Od planiranih 5–6 poseta dnevno, radim po jednu, samo za one kod kojih odlazim već godinama i Pančevo. Snimio sam i jednu lepu video čestitku za devojčicu koja je u bolnici. Kažu da je pomoglo :) Verovatno ne bih ni mogao više od ovoga za sad. Nema veze, biće i Nova 2023. 

Isto veče kad sam izašao, pala je i prva proba kostima i mali foto sešn :)

Ma nek sam video leđa 2021, beštija pokvarena me za malo nadživela. Ćao.

"Utekao s lopate" ili "Mimo svih prognoza". Ne znam šta je tačnije. Verovatno obe rečenice. I neko se gore dobrano potrudio da ostanem još neko vreme na ovoj planeti. Jer, u 9.30 sam bio na benzinskoj pumpi Tank (ko ne zna, izlaz iz Pančeva prema Vršcu) kad je sve počelo. Bez kola i daleko od bilo koje medicinske službe. U 13.30 sam već bio u svom krevetu na Zvezdari (oko 27 km dalje) sa ugrađenim stentovima. Pojavio se čovek s kolima, u Hitnoj nisam čekao sekund, u bolnici sam možda čekao 5 minuta, Pančevački put je bio prohodan, i još važnije, Pančevački most bez ikakve gužve. Poveći infarkt koji je promašio sve važne delove srca.

Puno, puno sreće. Verovatno sam svoje bonus tikete potrošio, za u buduće moram da se sam postaram da mi se ovakve stvari više nikad ne dese. Ili bar ne u narednih dvadesetak godina.

Jer sve, sve, ali bez onih zelenih očiju, raj bi bio dosadan ;)

Pred odlazak "na tezgu". Samo polako.

Radiće velika metla (već je počela) i mentalna, i društvena i svakakva. Niko i ništa nije vredno pakla kroz koji sam prošao. I šta ima veze što su istog dana crkli grejač u TA peći i klima? Što opet curi ulje iz kočnica na kolima? Što prokišnjava krov? Što radna stolica propadne baš kad treba da nacrtam neku jako tanku i jako preciznu liniju? N-E-B-I-T-N-O.

Na povratku sa poslednje posete u Bgd. Samo se smeškamo :)

Pijuckam kafu u pauzi između dve četkice i gledam obrise R naspram prozora. Ide stari hard rock s radija. Sunce zalazi iza plastenika. Čekam da odem na poslednje slikanje za ovu sezonu, komšiniji unuci su već nestrpljivi. I ne treba mi ništa više. Ok, treba nešto para da se plate računi i da je izvedem na neku lepu večeru i još par životnih sitnica :) Ali to se može i bez tone živaca.

31. 12. kod komšija :)

Carpe diem. Uvek i zauvek :)

Voli vas Deda Mraz.

Srečna mi Nova 2022. I 16. decembar, novi rođendan :)