Ovakva ili onakva sezona, uveliko je vreme da sačuvate semenke onog povrća koje želite da imate i naredne godine u bašti. Ovo se naravno odnosi samo na one plodove koji su nastali iz starog, heirloom semena. Ako ste sadili hibride - ne gubite vreme, od čuvanja njihovog semena nećete imati nikakve koristi.
Po nekim autorima, čuva se seme plodova koji su najranije dozreli, koji su na pogled zdravi i koji u najvećoj meri predstavljaju određeni varijetet. Drugi autori smatraju da seme treba čuvati od najkrupnijih plodova i tako "gurati" pozitivnu selekciju. Lično smatram da se prema čuvanju semena treba odnositi u skladu sa razvojem situacije u bašti tokom sezone. Veliki potresi (jake kiše, vetar, grad, štetočine,... sve sam to imao u bašti ove sezone, imam još uvek :( ), ponekad ne dozvoljavaju da strogo poštujete bilo koje pravilo, već morate grabiti priliku kada se ukaže.
U svakom slučaju, kad god da krenete da vdite seme za čuvanje, gledajte da bude iz plodova koji izgledaju zdravo. Pri tome ne mislim na mehanička oštećenja nastala pucanjem plodova zbog suše ili peviše vode, ugrizima insekata ili oštećenja nastala od leda. Mislim na razne gljivične, virusne ili bakterijske infekcije koje mogu da se pojave i na plodovima. Čuvajući semenke iz takvih plodova, u velikoj meri povećavate rizik da ste na semenkama sačuvali i uzročnike bolesti i da ćete ih preneti u baštu naredne sezone.
Što se tiče samog povrća, paprika je verovatno najlakša za čuvanje. Semenke izvađene iz paprika su skoro suve, dodatno se prosuše za par sati na vazduhu (ako je sunčan i topao dan, još brže) i spremne su za skladištenje. Čak ne morate ni vadii semenke iz plodova. Ako ih nanižete na konac i osušite, unutar plodova semenke ostaju suve, zdrave i sposobne za reprodukciju naredne sezone.
Slično je i sa semenkama plavog patlidžana, dinja, bundevi, lubenica i tikvica - nakon vađenja iz plodova, ne traže neku ekstra pažnju, dovoljno ih je staviti na neku podlogu, pustiti par sati da se prosuše i spakovati.
Kada je u pitanju paradajz i donekle krastavac, situacija je drugačija. I jedna i druga kutura traže da se malo poradi na pripremanju njihovih semenki za čuvanje preko zime jer njihove emenke plivaju u posebnoj "sluzi" unutar tanke opne i ako se samo izvade i tako ostave, vrlo brzo će ova sluz početi da se kvari, pojaviće se plesan i semenke će propasti. Zato da pogledamo, kako se pripremaju semenke paradajza (sa krastavcem je isto).
Prvo, treba otići u lov u baštu.
Ja ponesem veću gajbu sa manjim posudama unutra i obavezno krep traku i flomaster. Nekome to nije važno, ali za moj posao je presudno da u svakom trenutku znam kako se zove koji plod. Kad se mlađan lovac vati iz safarija po bašti, donese ovo:
(U ovoj turi su bili varijeteti uglavnom manjih plodova, cherry i neki stari domaći). Spremite radni prostor, koji kod mene izgleda od prilike ovako:
U zavisnosti od toga koji sistem ćete koristiti, ova čaša vam je (ne)potrebna. Naime, seme paradajza i svih ostalih "mokrih" semenki možete spremati na dva načina.
Prvi način, ostavljanje u čaši do fermentacije.
Ovaj način je prilično brz u prvom koraku, izvadite semenke u čašu i dodate malo vode. Međutim, traži od Vas posebnu čašu za svaku sortu koju čuvate, prostor, vreme i pažnju da Vam neko (radoznala mačka npr :/) ili nešto (vetar) ne izvrne čaše i upropasti sav trud.
Počinje rasecanjem ploda i "ceđenjem" semenki zajedno sa sokom u čašu.
OBAVEZNO! Nalepite na čašu ime sorte!!!!
Dodajte 1-2cm vode u čašu i ostavite na neko svetlo i tplo mesto. Za par dana, tečnost u kojoj su semenke će se zamutiti (ne miriše lepo, ni malo), semenke koje su loše će isplivati na površinu i dalje ćete raditi isto kao i u drugoj verziji čuvanja, od ispiranja semenki kroz cediljku.
Drugi način, vađenje i ispiranje semenki:
Počinje rasecanjem plodova.
Iz rasečenih plodova, semenke ubacite u metalno sito/mrežicu. Ne morate izbaciti puno soka, čak ako je plod tave čvrstine i semenke lako dostupne, sve ove "ostatke" nakon vađenja semenki možete iskoristiti za ekstra miks salatu.
Pod mlazom vode, isperite što više sluzi u kojoj plivaju semenke. Sam mlaz nije dovoljan, jednom rukom gurajte semenke preko mrežice, "grebanje" preko metalne žice će dovesti do toga da popuca opna oko semenki i da se ova sluz laše očisti. NE MORATE SKINUTI SVU SLUZ! (Ovaj kora radite i u prvoj varijanti čuvanja semenki, samo što je tad mnogo krači posao, za par sekundi se sa semenki spere sva sluz koja je već počela da se raspada u onoj čaši).
Kad isperete sluz onoliko koliko može, kašičicom prikupite sve semenke iz sita i prebacite ih na pripremljenu površinu. Ljudi često za sušenje koriste novnski papir ili salvete, ali to ponekad dovede do toga da semenke ostanu zalepljene za papir ili se papir pokida pa po semenkama ostanu delići papira. Ja semenke sušim na plastičnim površinama (ovo je materijal akiprint i koristi se u sito štampi, ali su dobri i poklopci od margarina, sladoleda, plastični tanjiri, pa i plastificirane korice raznih nedeljnika). Na prostor predviđen za sušenje, OBAVEZNO NALEPITE IME SORTE!!!
Semenke lepo raširite po površini, da po mogućstvu svaka bude posebno, da ne leže jedna na drugoj.
Ostavite semenke da se suše par sati (može i par dana, zavisi od spoljne temperature i Sunca), a onda ih samo skinite sa ovih površina (ponekad morate da ih sastružete nožićem ili noktom, bez brige, nećete ih oštetiti. Ako je na njima ostala sluz, ona se nakon ovakvog postupka može videti kao vrlo fina ljuska koja viri oko semenki, ponekad su tako desetine semenki "slepljene". Bez brige, samo ih malo protrljajte među prstima i sve će spasti.
Mnogi semenke čuvaju u malim kesicama (popularni zip-bagovi), ali ja volim da semenke mogu da dišu, pa ih čuvam u papirnim kesicama. Ostavite ih na mračnom, suvom i hladnom mestu, da sačekaju narednu sezonu :). Ja ih čuvam drvenim kutijama, mada, mogu da posluže i kartonske kutije. Samo ih nemojte ostavljati u čvrsto zatvorenim plastičnim kutijama ili kesama.
“Bebe se prave kad si dobar pa ti rode brata, a onda je on glavni pa si džabe bio dobar.”
(Iz knige “Olovka piše srcem”).
Stariji brat uglavnom služi da mu dosađuješ, da se zaljubi pre tebe pa da ga zezaš, da mu kradeš nove patike (koje su ti prevelike), da mu bude zabranjeno sve što će tebi kasnije biti dozvoljeno, da prvi odraste i da ti lupa čvrge kad god se seti.
Da te nauči da voziš bicikl.
I da ti otvori vrata u svet biciklizma.
Jer, ni u jednom sportu, na vrhunskom nivou, nema toliko braće kao u biciklizmu.
Juraj (28) i Peter (26) Sagan
Obojica su svoje ozbiljno bavljenje
biciklizmom počeli u Dukla Trenčin-Merida timu, “odskočnoj dasci” za sve vozače
iz Slovačke (poslednji koji je iz tog tima uleteo u World Tour je Erik Baška).
I dok Peter uglavnom osvaja sve što se da osvojiti (još od 2008. kad je bio
svetski i evropski prvak u MTB cross-country disciplini i drugi na drumskoj
trci na svetskom juniorskom prvenstvu, aktuelni svetski prvak na drumu i upravo kreće na OI RIo na MTB trku), Juraj je ostao malo u senci. Njegov
najveći uspeh je Nacionalni šampionat osvojen ove godine, kada je sa klupskim
kolegom, Kreuzigerom podelio naslove Slovačkog i Češkog šampiona. Bilo je nekih
priča da ih je obojicu Peter dovukao do pred cilj i da je i sam mogao da po
peti put za redom bude šampion svoje zemlje, ali zvanično, narednih godinu
dana, Juraj će nositi dres sa slovačkom zastavom.2017. će zajedno voziti u timu Bora-Hansgrohe. Zanimljivo je da imaju još jednog brata, najstarijeg,
Milana, koji se takođe takmiči na dva točka, ali ne vozi bicikl, već učestvuje
u moto-trkama enduro serije.
Gorka (29) i Jon (27) Izagirre Insausti Još jedna priča o tati biciklisti čiji su sinovi
krenuli njegovim stopama. Otac Gorke i Jona je Jose Ramos Izagirre Mendizabal,
cyclo-cross vozač koji je aktivno vozio 80’. Oba brata su takođe odlični vozači
cyclo-crosa.Iako je Gorka ranije ušao u zvanična tamičenja, Jon je
mnogo uspešniji, barem po osvojenim titulama. Ali, poseban uspeh obojice je da
voze u timu u kojem su Quintana i Valverde a da i pored toga, uspevaju da
osvoje po koji naslov. Kuriozitet je i da Jon ima titule nacionalnog šampiona i
na drumu (2014.g.) i na hronometru (2016.g.).Svoje prve profesionalne trke su vozili za različite
timove, Gorka za Contentpolis-Ampo, a Jon za Orbeu. “Našli” su se u baskijskom
timu Euskatel-Euskadi, koji je na žalost ugašen 2013. godine. Od 2014.g.
obojica voze za Movistar.
Jon i Gorka, sa ocem Jose Ramosom
Jose (31) i Jesus (26)
Herrada Lopez (i Fernando)
Jose tokom karijere nije imao mnogo uspešnih rtka na
indiividualnom planu, od samog starta karijere je bio više vozač zadatka,
timski vozač, neko ko odradjuje teške poslove tokom etape i čuva vodju tima da
ostane svež za finiš.Jesus je sa druge strarne možda najveći talenat španskog
biciklizma i ako je suditi po dosadašnjim rezultatima, tek ćemo ga gledati na
podijumima. U juniorskoj konkurenciji je osvojio sve, u seniorskoj je 2013.
godine bio nacionalni šampion. Iako sa dosta uspeha vozi u španskom timu već
petu godinu, još ni jednom nije vozio Vueltu.Imaju i brata, najstarijeg, Fernanda, koji vozi bicikl na
amaterskom nivou.
Philippe (34) i Jerome (32) Gilbert
Ovo je možda i najveća razlika u uspesima dva brata koji su
bili u pro biciklizmu. I dok se o PhilGilu zna skoro sve, spisak njegovih
uspeha kao da nema kraj, ex svetski prvak, tri godine
za redom najbolji sportsta Belgije… dotle se za Jeroma skoro i ne zna. Vozio je
po manjim klubovima, uglavnom kontitnentalnog ranga, “najviše” se popeo
2012-2014.g. kada je vozio za Wanty Grouppe Gobert. Karijeru je završio 2015.
godine vozeći za kontinentalni tim Verandas Williems.
“Bebe se prave kad si dobar pa ti rode brata, a onda je on glavni pa si džabe bio dobar.”
(Iz knige “Olovka piše srcem”).
Stariji brat uglavnom služi da mu dosađuješ, da se zaljubi pre tebe pa da ga zezaš, da mu kradeš nove patike (koje su ti prevelike), da mu bude zabranjeno sve što će tebi kasnije biti dozvoljeno, da prvi odraste i da ti lupa čvrge kad god se seti.
Da te nauči da voziš bicikl.
I da ti otvori vrata u svet biciklizma.
Jer, ni u jednom sportu, na vrhunskom nivou, nema toliko braće kao u biciklizmu.
Peter (27, SKY) i Tim (25) Kennaugh
Jedna tužna
priča o prerano završenoj karijeri koja je nagoveštavala lepe rezultate. Mlađi
brat, Tim, je u svojoj 25 godini morao da prekine sa bciklizmom nakon što mu je
dijagnostikovan težak i hroničan poremećaj rada štitne žlezde. Kao junior,
osvojio je nekoiko važnih naslova na pisti, bio uvršten u Britanski olimpijski
program i razvojni tim, ali je 2012.g. njegova karijera okončana.
Ali,
odlučio je da se biciklizmu posveti na drugi način, završio je kurs za masera i
postao sognier u Rapha timu. Verovao da može da pruži još i više i počeo je da
sa nekim biciklistima radi kao lični trener. Rezultat je bila Nacionalna titula
u drumskoj U23 vožnji za Eda Laveracka kojeg je pripremao za to takmičenje.
Nakon ovoga, 2015.g. je dobio status pomoćnog trenera u JLT-Condoru, a 2016. je
unapređen u timskog trenera za performance. Iako mu se smeši karijera sportskog
direktora, ne odustaje od svog trenerskog poziva i možete raditi sa njim iz
bilo kog dela sveta. Trenutno sluša on-line kurseve iz psihologije i
motivacione psihologije.
Njegov
stariji brat, Peter već nekoliko godina vozi za SKY. Ovo je još jedan od onih
biciklista koji svoje korene imaju na pisti, a pokazali su se i kao odični
drumski vozači. Na pisti je bio svetski, evropski i nacionalni šampion u
juniorskoj konkurenciji, a sa uspesima je nastavio i u seniorskoj konkurenciji.
Dve godine za redom je bio Nacionalni šampion u drumskoj vožnji, a pored
nekoliko pojedinačnih etapa u raznim trkama, osvojio je i nekoliko hronometara.
Po svim merilima, kvalitetan i svestran vozač, upravo je prvi poneo crvenu majcu vodećeg u generalnom na Vuelti 2016.
Martin (31)
i Peter (31) Velits & Tibor Velits,
stric, trener
I dok
braću Yates ništa ne može da rastavi (bar ne do sad), blizanci Martin i Peter
Velits trenutno voze u različitim klubovima, Martin u Etixx-u a Peter u BMC-u.
Po broju titula, Peter je neuporedivo uspešniji, gde god da je vozio, taj tim
je osvajao značajne titule na timskom hronometru (dva naslova svetkih prvaka sa
Omega pharmom i jedan sa BMC-om). Osim toga, svetski je prvak za U23 za 2007.
godinu. Individualno, najveći mu je uspeh drugo mesto na Vuelti 2010.
Martin
je najveće uspehe ostvario na Nacionalnim šampionatima, bio je dva puta prvak U23 na drumskim trkama,
a kao senior, bio je prvak i na hronometru i na drumskoj trci.
Porodica
Velits ima još jednog, manje poznatog predstavnika u svetu bicikizma, strica
Tibora koji je vrlo cenjen biciklistički trener za mlađe kategorije.
Petr (24) i
Michael (22) Vakoč
Braća
Vakoč su po mnogo čemu posebna u svetu biciklizma. Obojica su studenti, Petr
studira ekonomiju, a Michael informatiku. Petr kao vozač velikog WT tima (Etixx) ima
neuporedivo više obaveza, ali je svima poznato da svakog dana, bar sat vremena
provede u učenju. Uspeo je i da poveže svoje studiranje sa biciklizmom 2014.
kada je na Univerzijadi osvojio zlato i na drumskoj trci i na hronometru.
Michael je izgleda odustao od ozbiljnog bavljenja
biciklizmom, od 2011-2013. je imao dosta
nastupa po manjim evropskim trkama (bio 19. u generalnom na Trci oko Istre,
2012.), 2013. i 2014. je bio član kontinentalnog tima Experiment 23. Ovako ili
onako, oba brata su na poseban način ukljlučeni u biciklizam - vode zajedniški
e-biznis, prodavnicu knjiga posvećenih biciklizmu, VeloBooks (http://www.velobooks.cz/).
Niki (32) i Mike (29)
Terpstra
Niki
je jedan od onih koji cele godine ne silazi sa bicikla – preko zime je na
pisti, a ostala tri godišnja doba se takmiči na drumu. Svuda gde se pojavi,
uvek je favorit, makar iz senke. I takve prognoze ne retko ostvaruje. Na pisti
ima nekoliko nacionalnih šampionata u raznim disciplinama. U drumskom biciklizmu, trostruki je svetski
prvak u timskom hronometru i nacionalni šampion u drumskoj vožnji, 2014. godine
je osvojio Paris-Roubaix.
Mike
ima mnogo manje uspeha. Iako se takmiči od 2007. godine, tek 2010. godine je
potpisao prvi ugovor za kontinentalni tim Koga. 2013.g. je vozio za
kontinentalni 3M, a 2015. godine potpisao za tim sa do sad najvišim rangom,
pro-kontinentalni Rompot Oranje Peloton. Najbolji rezultati su mu dva prva
mesta na manje poznatim jednodnevnim trkama u Španiji 2012. godine i prva etapa
na trci Tour du Piemont Vosgien u
Francuskoj, 2014. godine.
Priznajem, ne znam da vozim dobro, nemam nikakvu opremu (30 godina star Condor drumaš i 7 godina star Capriolo Adrenalin), nemam desetine i stotine hiljada km u nogama i nisam nikad vozio brže od 27 km/h. Ako držim 22 km/h duže od 15-20 minuta, zreo sam za reanimaciju. Nikad nisam u cugu vozio duže od 53 km. Nisam popeo ni jedno brdo (ako se ne računa ovaj nadvožnjak kod sportskog koji me čeka na početku i kraju svake gradske vožnje). Jedva sam našao kacigu u koju mogu da uguram glavu, stoji mi ko da sam je ukrao od nekog deteta. Nemam klipsove, samo obične pedale. Biciklističke mi stoje kao da sam neki freak u porniću C produkcije. Na početku svake vožnje prvo odvrnem muziku na mobilnom i glavni mi je cilj da od opreme nabavim neke dobre zvučnike za bicikl.
Kad je Condor sleteo u moje dvorište.
Imam 130kg, dijabetes, očajne zglobove i ne-tako-dobro-srce.
Ali, biciklizam mi je, kao što obično biva - sasvim slučajno, spasio život. Doslovno.
I zato ga volim i pratim sve što mogu da vidim na TV i pročitam na netu. Kako osim svih navedenih mana imam i nešto mozga, vremenom sam stekao određeno znanje i mogućnost da bar donekle razumem ono što se dešava za vreme i oko biciklističkih trka. Odrastao u zemlji u kojoj se svako rađa kao već formirani fudbalski selektor, stručnjak za košarku i svetsku ekonomiju, politiku i istoriju, prosto sam stvoren da budem stručnjak za biciklizam.
Iz fotelje.
Pa ko voli da priča i komentariše na ovu temu, izvolite, ima dovoljno soka od nane, kafe, praznih fotelja ispred TV-a, jedan tabure i nekoliko hoklica ;).
Ako po svetskim baštama imaš bar 20 000 što bližih što daljih rođaka, onda moraš da bude e.x.t.r.a. poseban pa da stekneš epitet jedinstvenog, lako prepoznatljivog dase. Još ako si paradajz, pa pri tom nisi ni plav, ni crn, ni na tufne (u stvari, mislim da i ne postoje plodovi na tufne, zna li neko?), onda si stvarno totalno, ultra, mega, extra poseban.
Fuzzy Wuzzy
Iako se u istoriji ovaj termin pojavljuje u jednoj Kiplingovoj pesmi iz doba rata Britanaca sa sledbenicima Mahdija u Sudanu i veliča snagu, hrabrost i veštinu boraca jednog od plemena koje je podržavalo Mahdija, u novijoj istoriji, ovaj pojam označava nešto ljupko i čupavo/dlakavo (Fuzzy Bear iz Muppeta, npr). I znate šta? Ovo je jedan od primera kada je paradajzu dodeljeno pravo ime, ime koje ga 100% opisuje.
Jer, ovo je varijetet koji bi mogli da koriste u reklamama za sredstva i opremu za uklanjanje malja. Ovaj paradajz je ČUPAV. Skroz.
Seme sam dobio od baštovanke/koleginice Helene Bergquist Orskaug iz Norveške, i iskreno, nisam imao pojma o kakvoj je sorti reč. U pitanju je determinantni, niski, žbunasti paradajz, vrlo pogodan za kontejnere i saksije.
Listovi su svetlozeleni sa blagom nijansom plave i po boji liče malo na Sylvery fir tree. Ali su zato čupavi kao vunene čarape. Dlakavost kod paradajza nije nepoznata, svi varijeteti imaju manje ili više dlačica po stabljikama, ali su na listovima skoro neprimetne. Ali ni jedan, NI JEDAN, ih nema u ovolikom broju i ovakve veličine.
Većina stručnjaka za paradajz se slaže u tome da ove dlačice služe za odbranu stabljike i lista (a kod ovog varijeteta i ploda), od insekata koji fizički ne mogu da mu priđu, kao da je okružen ogradom od bodljikave žice.
Plodovi, osim što su takodje dlakavi (što je verovatno jedinstven slučaj u svetu paradajza, barem ja nisam video ni jedan takav), jako podsećaju na Tigerellu, ista je veličina i crveno-zlatna tigrasta šara, ali su pri vrhu izduženi u mali špic. Prefarbajte Principe Borghese bojama Tigerelle i dobićete ovakav plod. E da, dodajte i puno sitnih dlačica po površini.
Što se ukusa tiče, realno, nije nešto posebno. Neutralan, klasičan ukus kakav ima na hiljade drugih. Ali mu je zato izgled "jedan u milion".
I sad slobodno mogu da kažem, da osim Japanskog crnog tartufa (bez obzira na mnoge komercijalne varijante pod drugim imenima), Limun paradajza i Silvery fir tree-a imam još jednog kojeg ću prepoznati uvek, na prvi pogled. A u ogromnom šarenolikom svetu paradajza, to je baš retkost.
Po istoriji koja se danas uči u školama, Havaje je otkrio kapetan Džems Kuk, 1726 godine. To što su ih 500 godina ranije otkrili i naselili tahićani, to nema veze, istoriju pišu bogatiji i naoružaniji, pa tako...
Elem, Havaji. Raj na zemlji. Iako sa još dosta aktivnih vulkana, arhipelag prebogat biljnim i životinjskim svetom, pitkom vodom i prelepim pejzažima od kojih zastaje dah. Dragulj u sred Pacifika.
Sve do 1826. kada je u luku Lahaina na ostrvu Maui, uplovio kitolovac Velington, koji je u svoj lov krenuo is meksičke luke San Bias. Išlo im je jako loše i do tog trenutka nisu ulovili ništa. U buradima ispod palube, nije bilo kitove masti već samo ustajala voda koju su vukli od Meksika. Kad su već tu, što da ne obnove zalihe vode - i tako su svu ustajalu vodu iz buradi sasuli u reku koja se uliva u luku, napunili burad čistom vodom i otišli.
Ostavivši iza sebe jednu od najvećih pošasti današnjice i nešto što Havaji pre toga nisu nikad videli.
Komarce.
Nama dosadne zujeće napasti, koje nam ne daju noću da spavamo i zbog kojih se ponekad češemo do krvi, na Havajima su napravili katastrofu. Na lokalne ptice su preneli čitav niz bolesti koje inače prenose (postoji posebna varijanta malarije koja napada samo ptice), pa su neke vrste ptica doveli do istrebljenja. Bez prirodnih neprijatelja, namnožili su se u tolikoj meri, da i danas Havaji imaju ogromne probleme sa njima. Pre par godina su imali izbijanje epidemije Denga groznice, koju takodje prenose komarci i koja je smrtonosna.
Daleko bilo.
Žitelji Havaja se bore sa ovim zlom ni punih 200 godina, ali se zato ostatak sveta bori protiv ovih krilatih zujalica vekovima. Posebno kad živite u ravnici, čak i u uredjenim sredinama gde su močvare odavno isušene, ovo Vam i te kako pokvari svako leto i sedenje na dvorištu u hladovini letnje noći.
E pa neće moći. Bašta uzvraća udarac.
Pre više do 20 godina, kada uopšte i nisam radio baštu, ali sam zato svaki slobodni minut provodio na reci, čuo sam za ovaj recept od starih ribara. U originalu, moglo bi da se svede na to da na putu do reke, poskidaš par vrhova paradajza iz bašti kraj kojih prolaziš i kad stigneš na reku, utrljaš ih u kožu i premažeš rakijom.
Zvuči onako, rustično, jel da? :)
Šalu na stranu, paradajz inače čini da koža osim što pozeleni-požuti, postane glatka i kao presvučena finim filmom,a isparavanje alkohola uvek izaziva osećaj olakšanja, bez obzira da li je u pitanju čista vrućina ili lokalno zapaljenje izazvano ujedom insekta.
NIkad nisam postigao da se bosiljkom odbranim od komaraca. Na slici je 18 varijeteta bosiljka iz 2009. godine i opet mi je bašta bila puna komaraca.
U ovoj malo modernijoj verziji istog recepta, iskoristićemo sve ono što imamo u bašti a što zaista (ili bar tako urbane baštenske legende kažu) deluje odbojno na komarce. Osnova su vršni listovi zaperaka paradajza, a iskoristićemo i nanu, divlju nanu, matičnjak, bosiljak, onaj ko ima sreće iskoristiće i listove eukaliptusa. Komarce odbija svaki limunasti/kiselkasti miris, pa možete slobodno u ovo dodati i narendanu koru jednog limuna.
Ja sam imao zaperke, limun-bosiljak i nanu, pripremio sam 70% alkohol (1 litar košta oko 250 din u apoteci) i nakupio po kući prazne bočice od hidrogena, acetona, a našle su se i dve prazne bočice jednog od poznatih antikomarac sprejeva.
Potrebno:
Posuda od sladoleda (ili neka približne zapremine)
Makaze
Zaperci paradajza
Bosiljak
Nana (i sve ostalo što ima "limunast" miris)
Medicinski alkohol, 70%, 1 litar
Omiljena toaletna/kolonjska voda, after shave ili neki drugi miris (nikako ne koristiti ona ulja za osvežavanje prostora!).
Bočice za sipanje.
Priprema je prosta - sve što imate od biljaka naseckajte u posudu, prelijte alkoholom (trebalo bi da je količina listova tolika da 1l alkohola tek predje preko).
Naseckaje sve biljke koje ste spremili
Prelijte alkoholom. Poklopite. Ostavite 24h.
Sve ovo ostavite 24h poklopljeno, najbolje na nekom sunčanom mestu, npr. u prozor.
Ovako izgleda sutra.
Sutra, tečnost procedite od listova i grančica (koje možete pobacati po bašti) i sipajte u željene bočice.
Pre sipanja, možete u ovo dodati neki od mirisa koji volite (ja sam dodao Old Spice, nek ide život).
Dodajte miris koji Vam prija.
Koliko je ovo efikasno - javiću Vam krajem leta. Ili isprobajte sami, pa mi javite :) I javite drugima.
Za one koji više vole mrdajuće slike, spremio sam jedan gif na ovu temu :)
Najveća sreća u baštu skoro po pravilu dođe slučajno.
Pre nekoliko godina, krenuo sam da kupim neko seme od jednog od vodećih svetskih distributera starog semena. Imao sam neki plan, znao sam šta me zanima i što je najvažnije, znao sam da nemam neki veliki budžet.
Ekran po ekran, sliku po sliku, punio sam svoju "potrošačku korpu" novim varijetima paradajza. I stigao do kraja kataloga. Naručio sve što mi se dopalo, a opet, nisam potrošio sav novac. Ostalo je još 3-4 evra od planirane sume. E sad, neko bi bio "srca kamenoga" i taj "kusur" ostavio za neku kasniju kupovinu.
Ali ne i baštovan u sred ogromnog kataloga semenki. Nema šanse :)
I tako, krenem po chili papričicama, ali ne nađem ništa što bi me zanimalo. Među krastavcima, takođe.
Nakon 19 varijeteta bosiljka koje sam imao, teško je bilo pomisliti da ću naći neki poseban, neki koji ću poželeti da imam. Ali, grupa začinskog i lekovitog bilja zna da bude povelika, pa krenem malo da listam i oko mi zapadne za prelep plavo-ljubičast cvet. Već preumoran i prezaisćen od višesatnog bazanja po katalogu, zapamtim samo reč "Borago", zazvuči mi nekako italijanski, a ako je začin pa ga još i italijani vole - mora da je dobar.
Par nedelja kasnije, kad je kupljeno seme stiglo, ni tad nisam imao vremena da više pročitam o ovoj biljci, paradajz je imao apsolutnu prednost i svu moju pažnju. I tek kad sam otvorio kesicu sa tim čudim, pomalo nezemaljskim semenkama, crnim sa malom belom tačkom na jednom kraju, potražio sam više informacija o ovoj biljci. i čitao, čitao, ČITAO,... i onda jedva dočekao da nikne i probam bar deo onoga što sam našao u tekstovima.
Izgled
Kad se pojavi, ova biljka izgleda poprilično neprivlačno. Veliki, široki, mesnati listovi, prekriveni dlačicama koje često odaju utisak kao da će Vas ubosti, meni ne izgledaju lepo. Više mi liče na neki korov koji je odlučio da se sredi za izlazak u grad. Ali, kad se pojavi cvet, sva neprivlačnost ostatka biljke pada u vodu. O ukusima ne vredi raspravljati i ovu biljku sigurno nećete ubrati da Vam stoji u vazni na stolu, ali, cvet je van svake diskusije - lep. Jednostavan, neke tople duboko-plavo-sa-malo-ljubičaste na peteljkama koje su od bledo roze do tamno ljubičaste boje.
Istorija
Pominje se još u tekstovima Plinija, a pominje se i u tekstovima o Homerovom životu.
Postoji zanimljiva priča o cvetu ove biljke. Krajem XVI i početkom XVII veka, u Veroni u doba Romea i Julije, cvet ove biljke je korišćen kao svojevrsni SMS ili "like" sistem tog vremena :) Devojke su sušile ovaj cvet i stavljale ga u svoje preklopljene maramice. Na balovima, šetalištima ili drugim mestima gde su mogle da vide momke, diskretno su ispuštae maramicu ispred nekog od momaka. Dok je podizao maramicu sa poda (kao pravi kavaljer ;) ), momak bi diskretno pogledao njenu sadržinu i ako bi u njoj video ovaj cvet, to bi mu značilo da se toj devojci vrlo-LIKE. Pa sad, procenite sami, da li biste više voleli da medju sobom delite lepe cvetove ili onaj plavi palac sa ekrana :D
Razmnožavanje
Razmnožava se semenkama koje bukvalno bivaju ispaljene iz semenih čaura smeštenih ispod cvetova. Znaju da odlete poprilično daleko (nalazio sam nove biljke na 4-5 metara od majki). Ovaj čin se odvija kasnog setembra do početka oktobra i kad god je i gde god je to moguć, ovu biljku treba inicjalno saditi u krajeve bašte, uz ograde ili same ćoškove leja, tamo gde neće biti zahvaćene jesenjom ili prolećnom obradom zemljišta, upravo da se ne bi oštetile nove biljke nastale od semenki "majke". Na proleće, kad mlade biljke ojačaju, možete ih premestiti na mesto koje Vam najviše odgovara.
Zaštitna uloga
Cvet ove biljke je vrlo atraktivan za leptira kupusara i mnoge druge leteće štetočine pa se savetuje sadnja u većim zasadima kupusnjača. Osim štetočina, ovaj cvet će privući i "korisnu avijaciju" raznih oprašivača, pa je dobro ovu biljku imati oko bašte čak iako ne gajite kupusnjače. Takodje, u jesen je možete ostaviti u nekom sudu sa vodom zajedno sa ostacima koprive, gaveza, bosiljka,... da preko zime struli i tako dobiti odlično tečno djubrivo za prolećne radove.
Poseban uticaj na paradajz
Ne znam u kakvu bih ulogu svrstao ovu osobinu Boreča, ali ono u šta sam se lično uverio, prisustvo ove biljke definitivno i nesumljivo menja ukus paradajza! Znam da zvuči kao "bapska priča" i neki od mnogih senzacionalističkih nalsova i tekstova kojih je prepun internet, ali, ovo sam doživeo u svojoj bašti, sa plodovima meni omiljenog Persimona. Na kraju jedne male leje u kojoj je bilo desetak stabljika Persimona, posadio sam jednu stabljiku Boreča. Kad je došlo vreme da se beru plodovi, ukus plodova sa početka reda (gde nije bilo Boreča) i sa kraja reda na kojem je bio Boreč, bio je totalno različit i ono što me najviše zbunjuje, ni nakon svih ovih godina, ne nalazim način da opišem promenu. Inače je teško nekome preneti iskustvo nekog ukusa, pogotovu ako je ukus do tad nepoznat, ali ovo,... kao da ste neki omiljeni ukus izmenili toliko da je postao drugačiji, a opet vam je omiljen (pa baš i nisam nešto pomogao sa ovakvim poredjenjem, jel' da? :( ). Ako ikad budete probali, znaćete na šta sam mislio.
Uticaj na čoveka
Iako sam pristalica toga da treba poštovati zvaničnu medicinu ali i da ne treba zaboraviti i zanemariti značaj stare medicine, neću se dublje upuštati u lekovita svojstva ove biljke. Eksperimentisanje bilo kakvim načinima lečenja smatram vrlo opasnim i neodgovornim i zato ću samo ukratko nabrojati sa kakvim se sve zdravstvenim problemima (i lečenju istih) ova biljka dovodi u vezu:
- još od prvih pominjanja ove biljke, daleko kroz istoriju, povezivana je sa uticajem na srce. Bez obzira da li je opisivana kao nešto što povećava hrabrost (škoti je zovu "hrabri čovek"), ponos, snagu, polet,... ova biljka to najverovatnije radi kroz vrlo snažno diuretičko delovanje.
- u srednjem veku, često se pominje kao sredstvo za "podizanje raspoloženja" ali i za "smirivanje histerije" što je malo kontradiktorno, ali su izvori ovakvih tvrdnji mnogobrojni, pa ih ne treba zanemarivati
- razne tinkture spravljanje od cvetova ove biljke, u XVII i XVIII veku su korišćene protiv jakih bolova, upala, za smirivanje porođajnih bolova i kod ujeda raznih životinja.
Nemojte eksperimentisati, posavetujte se sa iskusnim travarima ili farmaceutima i od njih potražite savet za medicinsku upotrebu ove biljke (i svih drugih!).
Upotreba u ishrani
S brokolijem i tanko sečenom šargarepom u kiselom mleku.
Nazad na poznat teren (isprobano, provereno :) )
Cvet se jede svež i odličan je i za vizuelne akcente u raznim salatama i zbog svog ukusa koji podseća na mešavinu ukusa krastavca i peršuna, samo malo pojačano. Postoje i recepti za kandiranje cvetova pa se mogu služiti preko zime kao i svako drugo slatko, ali to već nisam probao.
List se jede kuvan u svakoj vrsti čorbe i jelima sa kuvanim krompirom (zelje, mladina čorba, blitva, spanać, paprikaš,...). Za početak, nije loše da u jelo dodate samo po par listova, tek dok se naviknete na ukus (nije ružan, narotiv, ali zna da bude jak), pa da vremenom količinu listova povećavate ili smanjujete, zavisno od Vašeg ukusa.
U tekstovima o Homeru, navodi se da je voleo da cvetove ove biljke drži potopljene u vinu koje je kasnije pio. Nisam probao. I bez toga sam zaljubljen do ušiju, samo mi još treba da ovoliki lebdim po sobi ;)
Sve u svemu, ako Vam se ukaže prilika, ne oklevajte, probajte. Ne traži nikakvu negu, spada u one biljke "posadi me i ne smetaj", sam se snađe i za vodu i za rasejavanje, a toliko toga može da Vam pruži.
Ovu priču, ispričanu uživo i sa jednim od manekena sa ovih fotografija, možete pogledati u video prilogu:
